Diktafon

Hari Štajner: I sagovornici su birali mene

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

 

Već i sama engleska reč interview, koja bi mogla da se prevede kao međupogled, nagoveštava mnogo više od samo razgovora u kojem jedna osoba pita, a druga odgovara. Kada ste u ulozi onog ko postavlja pitanja, cilj vam je ne samo da dobijete uopštene odgovore već, često, i da izmamite odgovore, potvrde ili demanti  činjenica do kojih vam je stalo. Ali i osoba koja odgovara može da bude posebno zainteresovana da, iz raznih razloga, bude intervjuisana, da se pojavi u javnosti, piše u Pogovoru svoje knjige Ogledanje moći Hari Štajner, čiji razgovori sa najznačajnijim političkim moćnicima druge polovine XX veka pružaju čitaocima jedinstveno svedočenje o vremenu, događajima i ličnostima koje su ne retko odredile sudbinu sveta. Tako čitamo kako Štajner propituje cara Selasija, Modibu Keitu i kralja Mahendru o Prvom samitu nesvrstanih zemalja, Vladimira Velebita o tršćanskoj krizi, Hibakušu o nuklearnim katastrofama, Flugbajla o Berlinskom zidu, arhiepiskopa Makariosa o borbi za nezavisnost Kipra, Helmuta Šmita o sastanku bivših predsednika i premijera, Mazovjeckog i Manolića o ratu u Jugoslaviji.

Stotinu intervjua zabeleženo je u štampanom izdanju i na CD-u koje je objavila izdavačka kuća Clio u svojoj ediciji Multimedia. Čak 378 imena, prepoznatljivih na svim kontinentima, pojavljuje se u ovoj nesvakidašnjoj knjizi koja predstavlja krunu autorovog dugogodišnjeg rada u novinarstvu. Kao neposredni učesnici ili svedoci događaja koji su često određivali sudbinu sveta, u knjizi govore i druge značajne ličnosti – Vili Brant, Henri Kisindžer, Marko Nikezić, Simon Vizental, Edvard Kenedi, Hans-Ditrih Genšer, Bruno Krajski, Iindira Gandi, Margaret Tačer, Ulof Palme, Norodom Sihanuk, Robert Maknamara… Njegov inetervju, početku novinarske karInte, sa legendarnim Če Gevarom u beogradskom hotelu “Metropol”obavijen je oblakom kubanske cigare, sa Margaret Tačer razgovara u rezidenciji britinskih premijera u Dauning stritu broj 10, a sa austrijskim kancelarem Brunom Krajskim vodi višesatni intervju u parlamentu, između glasanja.

Biografija Harija Štajnera budi interesovanje i poštovanje. Rođen je 28. maja 1930. u Beogradu gde je završio osnovnu školu i Prvu mušku gimnaziju. Nemačku okupaciju, zajedno sa majkom, dočekao je u Beogradu, da bi u jesen 1941. sa lažnim dokumentima, pobegao u Split, odakle je prebačen u Italiju kao civilni ratni internirac. Posle kapitulacije Italije priključio se partizanskom zbegu u El Šatu, u Egiptu, gde je dočekao kraj rata. Odmah posle velike mature rešio je da se oproba u novinarstvu. Kako kaže, bio je to njegov izbor u alternativi sa medicinom (psihijatrija). Kako je oš u gimnaziji ponešto piskarao (zajedno sa Borom Ćosićem) u literarnoj družini Nada, novinarstvo je lako pobedilo medicinu. Posle dosta muka uspeo je da se upiše na Novinarsko diplomatska visoku školu kao vanredni student, pošto se pre toga zaposlio u Borbi. Studije, međutim, nije završio jer je odlukom Centralnog komiteta KPJ  fakultet ukinut. Radio u Borbi, Večernjim novostima, NIN-u i Vremenu. Koordinate u kojima se kretala njegova karijara kreću se od otkazivanja ljubavi Staljinu, Berlinskog zida, Armstronga na Mesecu, kubanske krize, preko Gorbačova i perestrojke, kraja Sovjetskog saveza, do raspada Jugoslavije, bombardovanja Srbije, Petog oktobra, i konačno pada Miloševićevog režima.

Naravno  da nisam znao kako će sve to da ispadne. Ali, važno je da sam „uzbudljivih, mada ne uvek prijatnih 50 godina provedenih u novinarstvu“ proživeo u profesiji koju sam voleo, koju sam sam odabrao, što i nije mala privilegija, kaže.

Koji su izazovi stajali pred novinarima u vreme koji neki nazivaju “zlatno doba” jugoslovenskog novinarstva”, a koji danas?

-Na ovo kratko pitanje moglo bi se odgovoriti – knjigama.

Postoje, ili bi bar trebalo da postoje neka osnovna pravila ponašanja (kodeksi) novinara. U prošlosti i danas. So what, pa šta, rekli bi Englezi. Čini mi se da je teško generalisati. U ono vreme, kada su delali odista sjajni novinari, možda je izazov bio kako mimo postojećih tabua (Tito, nesvrstana politika, samoupravljanje…) otići korak dalje od onog što je nezvanično, ali ponekad i zvanično bila državna i partijska politika. Bio je to uostalom izazov i za političare (srpski „liberali“).

Mnogi će reći da se to suštinski ni danas nije promenilo uz, razumljivo, druge tabue. I uz značajan dodatak – kako se odupreti razumljivoj želji vlasnika, ili samo „uticajnih“ parajlija,  da kontrolišu, ili bar utiču na ponašanje medija. Nažalost, više je primera da  u ovom sukobu bez prestanka deblji kraj izvlače novinari.

U knjizi Ogledanje moći skupili ste 100 intervjua sa najznačajnijim državnicima XX veka. Da li Vam je činjenica da dolazite iz Jugoslavije “otvarala vrata” i omogućavala da lakše dođete do željenih sagovornika?

-Itekako! Ja, naravno, ne znam kako se osećao kolega iz  recimo…Ne, neću da pomenem nijednu susednu ili drugui zemlju, ali znam kako je meni bilo kada bi negde u crnoj Africi, na Sejšelskim ostrvima ili u Papui Novoj Gvineji, ali i nekim drugim zemljama, morao da objašnjavam da nisam iz Čekoslavije ili Jugoslovakije… Ipak i tamo je postojala  jedna reč koja je otklanjala takve nedoumice – Tito. Ili, nešto ređe – Red star.

Da, činjenica da sam iz Jugoslavije „otvarala mi je vrata“. Ponekad i zatvarala, ili držala samo odškrinuta, uz veliku kontrolu, kao što je bilo u Istočnoj Nemačkoj. Bila je Jugoslavija poznata i priznata, sa crvenim pasošem mogli ste da putujete po celom svetu – u vreme kada je svet bio duboko podeljen, često ograđen raznim „gvozdenim zavesama“, berlinskim zidovima… Dobro smo prolazili verovatno baš zato što nismo bili ni levo ni desno, već negde u sredini i izigravali bogzna kako važnu zemlju.

Zašto Vam je Vili Brant omiljeni sagovornik?

-Jednostavno zato što je Nemac Vili Brant bio jedinstvena pojava u ondašnjoj posleratnoj istoriji, kada je trebalo ispaštati grehe „onih“ Nemaca, preživljavati kubanske i druge krize u hladnom ratu, kada je odista malo falilo da sve ode dodjavola. Tada je  gradonačelnik podeljenog Berlina u podeljenoj Nemačkoj, kasnije i zapadnonemački kancelar,  lansirao „istočnu politiku“ sa osnovnom idejom da se razgovorima, dogovorima,  pregovorima  i približavanjima smanje napetosti između dve Nemačke i dva hladnoratovska bloka, da se stabilizuju prilike u Evropi. Umnogome je uspeo i zasluženo dobio Nobelovu nagradu za mir.

Zauvek će ostati upamćena slika kada je, prilikom osvećivanja spomenika žrtvama nekadašnjeg varšavskog geta – pao  na kolena. Vili Brant kako kleči, taj nemi akt koji je bio glasniji od bilo kakvih reči, bio je to simbol prošlosti, ali i sadašnjosti u kojoj  nemački kancelar, u ime svih Nemaca, moli za oproštaj.

I ovom prilikom  želim  da kažem da sam bio izuzetno počastvovan što sam poznavao takvog čoveka, što sam sa njim napravio čak četiri intervjua.

Kako ste birali sagovornike?

-Moglo bi da se kaže i da su oni birali mene. Naime, kao predsednici, premijeri, drugi zvaničnici ili samo poznate face iz država u kojima se dešavalo nešto važno i za druge zemlje, za svet, bili su, u datom trenutku, logičan izbor sagovornika. Ili, na velikim međunarodnim skupovima gde su se novinari iz celog sveta otimali o one najvažnije – car Selasije, Henri Kisindžer, Indira Gandi…

Bivalo je, ipak ređe, da oni  odaberu mene! Kao, u vreme kada je Jugoslavija, (zbog  nekih nerešenih problema sa položajem koruških Slovenaca) imala pomalo zategnute odnose sa susednom Austrijom. I baš u to vreme ja zatražim intervju sa kancelarom Krajskim ne verujući da ću ga i dobiti.Verovatno je ipak sticaj okolnosti pomogao da se već posle nekoliko dana nađem u Beču. Naravno, ne zato što je novinar NIN-a poželeo da razgovara sa austrijskim kancelarom, već, pretpostavljam, zato što je Krajski želeo da pošalje neki signal Beogradu da želi da popravi odnose sa Jugoslavijom.

Da li postoji neostarena novinarska želja?

Da sam malo ranije počeo ozbiljnije da se bavim novinarstvom, bio bi to Vinston Čerčil. Ovako – Džon Kenedi i Mihail Gorbačov.

Da li je tokom vaše bogate karijere bilo razočaranja?

-Naravno da je bilo.

Razočaran sam bio, i ostao, ponašanjem nekih kolega u ključnim trenucima – „liberali“, Osma sednica i, ponajviše, u krvavom raspletu jugoslovenske krize. I ništa manje razočaran sam nemoći redakcija i novinarskih udruženja da se bar u novinarstvu sprovede famozna lustracija. Nikoga posle 5. oktobra nije trebalo vešati na Terazijama, ali je nekima ipak trebalo reći da ne mogu više da se nazivaju novinarima

Spoljnopolitičko novinarstvo smatra se novinarskom aristokratijom koja pomaže dobrim i odmaže lošim političarima. Da li je Vaš prvi intervju sa Austrijskim kancelarom Brunom Krajskim potvđuje tu tezu?

-Sviđa mi se izraz novinarska aristokratija. Ne znam kako je nastao – da li zato što se pretpostavlja da ova kategorija novinara  putuju po svetu i razgovara sa (belo)svetskim zvaničnicima, ide na njihove prijeme i svetkovine, oblače  smoking kao blažu varijantu fraka? Naravno, govore strane jezike, pre svega engleski? Ali, pritom se zaboravlja da  su to i novinari koji izveštavaju sa bojišta i ratišta, revolucija, antivladinih demonstracija gde se i puca, ponekad i gine?

U raznim zemljama, u različitim prilikama imao sam najrazličitije (ne)prijatne doživljaje. Ali, pomenuti intervju odista je bio jedinstven. Opisao sam već kako sam se, zajedno sa majstorom fotografije Tomislavom Peternekom, našao u Beču. Da li je to pomoglo dobrom političaru Krajskom? Neskromno, rekao bih da jeste  – ukoliko uopšte pije vodu pretpostavka  o tome kako i zašto sam dobio intervju.

A taj intervju u zgradi austrijskog parlamenta trajao je od prvih sati posle ručka do kasno uveče! Sa nekoliko prekida, kada je Krajski na kratko odlazio da glasa ili učestvuje u poslaničkoj debati, prethodno upitavši da li mi se žuri, odnosno da li imam još pitanja.

(Bio je to ujedno početak višegodišnjih susreta  koji su se završili intervjuom u njegovom stanu, bolesnim već bivšim kancelarom, ali i dalje veoma popularnim bečkim  Jevrejinom).

Bili ste prvi predsednik Fonda novinarske solidarnosti, jedan ste od osnivača NUNS-a, osnivač i direktor Medija centra.  Da li je novinarstvo danas degradirana profesija kao što se govori?

 I pored toga što, nažalost, ima podosta novinara koji ne zaslužuju da se nazovu novinarima, profesija kao profesija nije i ne može da bude degradirana.

Da li je od cenzure opasnija i pogubnija autocenzura?

 Šta je starije – kokoška ili jaje? Samo novinari sa integritetom, u redakcijama i urednicima sa integritetom  uspevaju da se odupru  i jednom i drugom  zlu. Ali, to je lakše reći nego u surovoj borbi neprestanoj i ostvariti.

 

 

 

 

 

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .