Kultura

Mirjana Belić – Koročkin – Davidović: Primili smo vaše pismo

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić,

Fotografija: Radivoje Davidović

 

Ideja  za knjigu je davna. Odluka da krene među čitaoce – nedavna. Jer, to je knjiga o njima, njihovim životima, problemima, radovanjima.

Bila je to čuvena podrubrika „Tragom pisama“, još čuvenije „Politikine“ rubrike „Među nama“.

Interesantna je po tome što smo imali iluziju da smo uspeli preko nje da rešimo mnoge probleme. A onda decenijama kasnije, sve je isto, samo su ličnosti nove.

Sve se u vremenu promenilo, samo problemi ostaju gotovo isti.

Novi saradnici, novi urednici, pokušavaju isto što i mi nekada. Saslušaju čitaoce, najčešće objave pismo. Ideju za rubriku ponude drugoj rubrici i tako kao i mi nekada kreću u rešavanje problema…., piše Mirjana Belić – Koročkin – Davidović svojim čitaocima.

 

Mirjana je po obrazovanju profesor jugoslovenske književnosti, a po opredeljenju novinar. Radni vek provela je u „Politici“ a njeni čitaoci pamte je kao novinara i urednika rubrika „Među nama“, „Dopisnička“, „Nedeljna“ i „Ženska strana“.  Istraživačkim radom, publicistikom i prevodilaštvom bavi se već trideset godina. Deo svojih intervjua sa poznatim i nepoznatim ljudima, kako voli da kaže,  sakupila je među koricama knjige „Rajska ptica“ (2005), s francuskog  je prevela roman Jana Andree „Ta ljubav“ (Poslednja ljubav Margaret Diras) 2001, a sa suprugom novinarom i publicistom Radivojem Davidovićem napisala je knjigu „Povest o braći Baruh“ (1988), monografije „Bora Baruh“ (2001), „Stevan Filipović – istina o istorijskoj fotografiji“ (2012) i „Eugen Verber – glumac, prevodilac, judaista…“ (2014). Dobitnici su najveće novinarske nagrade iz oblasti publicistike „Žika M. Jovanović“ koju dodeljuje Udruženje novinara Srbije za 2012. godinu.

 

Knjiga „Primili smo vaše pismo“ objavljena je krajem septembra, a prvo javno predstavljanje planirano je za Sajam knjiga, dok će svečana promocija biti upriličena oko Nove godine. Autorka ju je posvetila svojim unucima Florianu, Sebastianu i Natali, ali i onima koji veruju da pravda pobeđuje.

 

Na 266 strana knjige „Primili smo vaše pismo“ našlo se 59 reportaža objavljenih u „Politici“ koje je Mirjana Belić – Koročkin – Davidović ispisivala od 1977. do 1990. sledeći trag pisama koja su svakodnevno stizala u redakciju. Bilo je to vreme velike Jugoslavije, pa su i pisma stizala sa svih strana, neka čak iz Švedske. Dok pričamo u njenom stanu jednog sunčanog oktobarskog prepodneva Mirjana naglašava da rubrika „Među nama“ izlazi od prvih brojeva „Politike“ i da je sve vreme zadržala istog pisca – čitaoca. Neki od njih, poput, Mustafe Gafića, novinara iz Travnika, bili su redovni saradnici rubrike, a tome kako je i zašto počeo da piše rubrici „Među nama“ ispričao je autorki koja ga je posetila u njegovom domu.

 

Presovane ruže

– U jednom trenuktu nastala je i rubrika „Tragom pisama“. Urednik rubrike „Među nama“ bio je Duško Dimitrijević, a ja sam radila reportaže na osnovu pisama koja su nam se činila najzanimljivijim. Ima tu i smešnih i tužnih i rešenih i nerešenih ljudskih sudbina. Poenta je u tome da smo mi uvek pokušavali da pomognemo ljudima koji nigde više nisu mogli da nađu pomoć pa se obrate rubrici „Među nama“ kao što je to  slučaj i dan danas. Pokušali smo da kroz živi kontakt s ljudima čujemo njihovu priču da vidimo ko je tu u pravu, ko nije u pravu. Njihova najveća satisfakcija bila je da i drugi ljudi čuju šta se njima događa.

 

Ništa manje nisu bili zanimljivi susreti sa ljudima koji su dolazili u redakciju. Svašta se tu dešavalo od toga da sam ja dobijala presovane ruže od jednog gospodina, profesora, naučnog radnika, pa me je pokojni Duško Dimitrijević u jednom trenutku upitao: „Zašto Miro on Vama donosi presovane ruže“? Ja kažem: „Iz prostog razloga što je on pravi srpski kavaljer i nije mu zgodno da nosi ruže kao buket ulicom, nego ih stavi u tašnu. One se upresuju, a posle kada ih ja stavim u vodu one se ponovo rascvetaju“. Ili kada su u redakciju došli borci. To je bilo vreme kada je boračka organizacija bila dosta aktivna, kada su se još prepričavale bitke… Posle neke prepiske o jednoj od ofanziva, nikako nisu mogli da se dogovore o ulozi dve brigade, objavila sam dva, tri pisma i videla da tu nema kraja. Rekla sam  ima da dođu u redakciju pa da se na licu mesta dogovore gledajući jedni u druge. I sve je lepo počelo, dok u jednom trenutku ne počeše da vade pištolje. Moralo je da interveniše obezbeđenje „Politike“, priseća se Mirjana Belić – Koročkin – Davidović.

 

Iako je od objavljivanja nekih reportaža prošlo više od tri decenije čini se da su pisane danas. Problemi koji su mučili ljude tada i danas su isti. Nije bilo posla, problemi sa sudstvom, nameštenim konkursima za posao…  Tu je priča o čoveku koji je kada je skupljao dokumeta za penziju otišao i u vojnu arhivu, pošto je bio učesnik rata, da bi mu službenik saopštio: „Ne mogu da Vam izdam uverenje. Vi ste ubijeni te i te godine“. Posle su Mirjanu zvali iz vojske i pitali kako je to mogla da objavi kada je to vojna tajna, vojna stvar. Dešavalo se da ako pismo bude objavljeno u „Među nama“ ljudi koji su ukazivali na probleme u svom preduzeću dobiju otkaz.

 

Priča o Vjazmi

 

Kako kaže nisu objavljivana sva pisma. Nije postajala klasična cenzura, ali uglavnom su se objavljivala pisma koja su bila zapravo svedočanstvo o ljudskim sudbinama. „Pisali smo i o Prvom svetskom ratu, o tome kako je ubijen Selim Paša… Kada sam ja prešla na „Žensku stranu“ ugasila se i rubrika „Tragom pisama“. Delimično i zbog toga što je rubrika „Među nama“ dobila manje prostora a delimično i zbog toga što je sve spalo na jednog čoveka.

Na pitanje koja je sudbina bila za nju najpotresnija odgovara:

 

-Susret sa Vjazmom Bijelić, junakinjom „Zvezdane bajke“ Mire Alečković. Pisala su nam mnoga deca koju je interesovalo da li je mala Vjazma preživela rat, gde i kako živi. Uoči IV neprijateljske ofanzive 1943. partizani su našli u jednoj pećini na planini Kamešnica dete od godinu dana kako baulja među pedesetak izmasakriranih seljaka sa decom. Poneli su je da je ostave u prvoj seoskoj kući na koju naiđu. Nosili su je dugo, kada je stigla vest da je oslobođen Vjazma, ruski grad koji je prelazio iz ruke u ruku. Kako nije imala ime „krstili“ su je Vjazma. Kada smo se srele u Dubrovniku imala je četrdesetak godina i ispričala mi je svoju oporu životnu priču.

 

Ipak, najteže je bilo pisati o deci. I u to vreme nije bilo lekova, deca nisu mogla da se šalju u inostranstvo na lečenje… Uspeli smo da ostvarimo razne vrste pomoći za bolesnu decu. Bilo je jako potresnih pisama. E sada čovek mora malo i da ogugla, inače bi poludeo da u svakom slučaju ide srcem. Mnogi ljudi dođu da vam zahvale ali dođu i oni koji vam saspu neistinu, da vas pre svega povrede. Imam dve reportaže  „“Zemunska terasa razdora“, o komšijama koje su se sporile oko terase. Nažalost, jedan od komšija koji nije dobio spor je posle nekog vremena umro. Žena koja mi je donela pismo je došla i rekla mi: „Vi ste krivi što je on umro“. Kako sam se ja osećala? Najinteresantnije su tri novogodišnje rubrike. Obično smo za novu godinu objavljivali pisma koja nisu ušla u novine, tu se može pročitati pismo mlade profesorke koja se žali da ne može da se uda, ispovest čoveka koji ne može da spava od golubova koji mu doleću na prozor i guču…

 

Feljton, ljubavna priča, knjiga…

 

Iz priče o tome kako je snimljeno pogubljenje Stevana Filipovića u Valjevu 1942. godine proizašli su feljton, ljubavna priča i knjiga.

 

-Kada je u rubrici Među nama objavljeno pismo da je čuvenu fotografiju vešanje Stevana Filipovića snimila fotografkinja Slobodanka Vasić, ja sam za rubriku Tragom pisama napisala tekst koji se pretvorio u feljton koji je izašao u Politici u tri nastavka. I ja sam tu stala. Možda bi priča o toj fotografiji bila završena za mene da nije bilo Radivoja. Zanimljivo je da smo nas dvoje pisali o Stevanu Filipoviću, a da nismo znali jedno za drugo. Kako sam u svom tekstu pozvala sve čitaoce koji znaju nešto da se jave, Radivoje me je pozvao, rekao da ima neke nove informacije… To je bilo 5. decembra 1984. godina, a tri godine kasnije mi smo se venčali. I nastavili da tragamo za istinom zajedno, otkriva Mirjana Belić – Koročkin – Davidović.

 

I danas je rubrika „Među nama“ na visokom nivou. Danas je uspešno vodi Mirjana Milovanović. Prosto ta rubrika je ogledalo vremena, tu pišu profesori, čuveni lekari, novinari, ali pišu i obični ljudi koji ne mogu sami da reše svoj problem.  Naročitu zahvalnost dugujem izdavaču „Čigoja štampi“,  grafičkom uredniku Zoranu Milosavljeviću. Na koricama je karikatura Slobodana Milića, „Politikinog“ ilustratora koji je, nažalost odavno na drugom svetu“.

 

-Nedavno sam doživela da mi se javi devojka, pošto je pročitala na sajtu Kupindo da se prodaje knjiga „Rajska ptica“. Pitala sam je odakle joj ideja da baš sada kupi tu knjigu, kaže: „Ja studiram novinarstvo i na tu knjigu me je uputila profesorka Neda Todorović“, na šta sam ja vrlo ponosna, kaže Mirjana Belić – Koročkin – Davidović.

 

Knjiga „Primili smo vaše pismo“ može se kupiti kod izdavača, kod autora, na sajtu”Kupindo”, i u poznatim knjižarama u Beogradu: Dereta, Zepter book, Aleksandar Belić, Srpska književna zadruga, Delfi-SKC, Vulkan (Sremska ulica, TC Ušće, TC Delta city).

 

Na 60. Međunarodnom Sajmu knjiga u Beogradu u Hali 1 na štandu izdavačke kuće „Čigoja štampa“ biće predstavljena knjiga „Primili smo vaše pismo“.

 

U petak 30. oktobra 2015. godine od 16 do 17. časova autorka Mirjana Belić-Koročkin-Davidović razgovaraće sa posetiocima i potpisivati knjigu.

 

 

 

Potpis ispod fotografija:

1. Mirjana Belić – Koročkin – Davidovć 2. Milan Simić, autorka i Ženi Lebl u redakciji „Politike“ 3. Ilustracije: Milan Marinković i Slobodan Milić 4. Vjazma Bijelić i autorka knjige u Dubrovniku

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .