Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Iako je od završetka ratova devetedestih koji su označili konačni raspada Jugosavije minulo skoro dve decenije po svemu sudeći i ove 2015. godine suočavanje sa prošlošću novih država zadržalo je stare tonove nerazumevanja i duboke suprostavljenosti, a kako se približavaju dani sećanja na stradanje jednog naroda ta retorika biva sve zaoštrenija. Nacionalno i verski podeljeni narodi na ovim prostorima i dalje vide opasnost od onog „drugog“, a dominantne religije igraju određenu ulogu u stvaranju etničkih podela i netrpeljivosti. Dok Hrvati grčevito brane “tekovine” “Domovinskog rata”, Srbi nastoje da ospore ili ublaže zločin u Srebrenici ističući i ostale zločine.
O kulturi sećanja govorilo se prethodnog meseca na tribini „Religije, nacionalizam i kultura sećanja” u beogradskom Domu omladine. Zapaženo izlaganje imao je i prof. dr Davor Džalto, predsednik Instituta za studije kulture i hrišćanstva, vanredni profesor na Američkom univerzitetu u Rimu i naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Zašto je ovo pitanje i dalje aktuelno i bolno na prostoru bivše Jugoslavije?
D.Dž: Ovo pitanje nije, naravno, aktuelno na način na koji je to bilo tokom devedesetih godina prošlog veka ili u prvoj deceniji novog. Ipak, svedoci smo da postoje mnogobrojni primeri ozbiljnih distorzija u zvaničnim politikama sećanja čija je svrha da određenim verzijama prošlosti legitimišu ideologije i političke elite danas. Zvanično sećanje, i politike sećanja koje se konstruišu kroz medije, obrazovni sistem i sl, uvek imaju za cilj da artikulišu ideologije i mehanizme vladanja aktuelnih političkih elita. Zato je borba za prošlost, tj. borba za način na koji se (danas) sećamo prošlosti, ujedno i borba za dominaciju nad sadašnjošću i pretenzije na poluge moći u budućnosti. Ovo je, naravno, parafraza čuvene Orvelove misli “Ko vlada prošlošću vlada budućnošću. Ko vlada sadašnjošću vlada prošlošću”.
U svom izlaganju upitali ste se kako afirmisati hrišćansku istinu u vreme laži i kič ideologija? Takođe ste postavili pitanje kako se sećati i kako zaboravljati? Koje su političke dimenzije sećanja?
D.Dž: Insistiranje na (selektivnom) institucionalnom sećanju je naročito važno za različite oblike nacionalističkog diskursa, kao što je insistiranje na institucionalnom zaboravu naročito važno za tzv. “tehnokratske” vladae i njihove ideologije. Za njih je sećanje (a često je u pitanju sećanje na nedavnu prošlost) opasno jer dovodi u pitanje njihov legitimitet. Najbolji primer su u tom smislu bivši nacionalisti koji su preko noći postali reformatori i promoteri evropskih integracija.
Naravno, i pored toga što je nacionalizam na našim prostorima ostavio veoma teške posledice, fokusiranje samo na nacionalizam kao uzrok svih zala bi bilo pogrešno, ne samo zbog toga što je i sam nacionalizam više simptom i posledica nego isključivi izvor negativnih društvenih tendencija, već i zbog toga što pobeda nad nad nacionalizmom ne znači nužno dolazak nečeg dobrog. To znači da nacionalizam može biti samo jedna etapa, jedna ideologija koja s jedne strane služi apsolutizaciji vlasti, a sa druge sveopštoj banalizaciji javnog, a to znači političkog diskursa. Nakon te etape moguće je ući u svojevrsno post-nacionalističko doba koje ne znači prevazilaženje nacionalizma već pre ogoljavanje mehanizama moći i popunjavanjem javnog diskursa banalnostima i prividom informacija koje nadomeštaju odsustvo monolitnog i univerzalnog nacionalističkog diskursa. U oba slučaja je reč o nečemu što je moguće nazvati “kič ideologijama”.
Jedini realni sadržaj ovih ideologija je manifestacija moći, kontrola i profit, koji su samo delimično maskirani jeftinim narativima. Nacionalizam je paradigmatičan u ovom smislu jer se on može shvatiti kao maligna faza ekscesivnog patriotizma, koji je izgubio želju za sopstvenom žrtvom zarad opšteg dobra, i sopstveno požrtvovanje zamenio žrtvovanjem drugih. Sledeća faza je bespoštedna i ogoljena borba za moć i finansijsku dominaciju koja je sve okrutnija što je bara u kojoj se borba dešava manja i mutnija.
Da li su mlade generacije zainteresovane samo za sadašnjost, a ne budućnost ili prošlost, kao što je to nedavno rekao u intervju za “Politiku” Mark Borkovski, poznato ime u svetu marketinga i dugogodišnji kolumnista „Gardijana”?
D.Dž: Pa nisam siguran da je moguće na taj način odrediti “mlade generacije”. Prvo, nije jasno šta su to “mlade generacije”. Svako generalizovanje ove vrste (iako često nužno) rizikuje da prenebregne velike razlike koje postoje među ljudima koji pripadaju istoj generaciji, bez obzira da li se radi o mladim ili starijim ljudima. Jednostavno, u svakoj generaciji imate ljude koji su otvoreni, pametni i kreativni, kao što imate one druge. Pitanje je naravno proporcije jednih u odnosu na druge.
Drugo, takođe nisam siguran da se nezainteresovanost pojedinih a možda i većine pripadnika mlađe generacije (npr. srednjoškolske ili studentske populacije) može definisati pre svega u smislu (ne)zainteresovanosti za određene vremenske kategorije. Meni se pre čini da postoji određena (ne)zainterovanost kako za sadašnjost tako i za budućnost, koja je uzrokovana dominantnim propagandnim narativima koji se plasiraju preko medija, i to naročito elektronskih. Ova propaganda pri tome nije samo posledica interesovanja za profit pojedinih kompanija; ona je deo komplikovanijih ideoloških matrica. Interesovanje za kič sadržaje koji nameću određene stereotipe “ispravnog” ili “poželjnog” života i uspešnosti su tu da razviju određeni tip ponašanja koji ima svoju ekonomsku ali i političku dimenziju. Dobijamo nove, takoreći lobotomizovane (“idealne”) građanine, koji treba da budu savršeni konzumenti. Njihovi idoli treba da budu medijske zombi-kreacije, koji ne podstiču nikakav razvoj ličnosti, ne podstiču kreativnost ili kritičku svest.
Novi građani ne treba da misle, da se razvijaju, da preispituju stvarnost, i sl. Oni treba da prate nametnute trendove, da se bave nametnutim temama i da konzumiraju nametnute sadržaje. Naravno, i da po potrebi učestvuju u realnim ili konstruisanim ratovima, ako i kada za to dođe vreme. U najvećem broju društava, a pre svega u tzv. “društvima trećeg sveta”, ovo za posledicu ima opštu varvarizaciju društva, urušavanje već dostignutih civilizacijskih standarda, sigurnosti, obrazovanja, socijalne i zdravstvene zaštite, i sl. Nasuprot tome, afirmiše se uniformnost ideja i načina života, laka zabava, kič kao dominantni kulturni izraz, a neretko i stereotipi klasnih i rodnih uloga, čega je onda prirodan plod netrpeljivost prema različitostima, primitivizam, odsustvo kreativnosti, nasilje…
Kakvu ulogu danas SPC može da ima u suzbijanju nacionalnih frustracija, kao što su gubitak Kosova, ratni zločini, socijalni i kulturni sunovrat?
D.Dž: Srbija je zemlja koja se suočava sa krajnje ozbiljnim problemima, a da pri tome društvo u celini, a naročito njegova društvena i politička elita, nisu u stanju da se istima pozabave na ozbiljan i odgovoran način. Već sam više puta isticao da pri sadašnjem stanju u kome se nalaze institucije, ekonomija, obrazovanje i sl, nema jednostavnih rešenja i čarobnog štapića. Ljudi traže nekog vođu koji će preuzeti na sebe svu odgovornost tako da bi oni izbegli suočavanje sa realnošću (koja je sve samo ne ružičasta) i preuzimanje odgovornosti za tu realnost. Politička elita ne želi da učini ozbiljne korake u rešavanju bilo kog od suštinskih problema jer to nije politički profitabilno, a za njih lično ne bi bilo ni ekonomski profitabilno. Sa druge strane najveći broj građana se takođe ponaša krajnje infantilno, pristajući na medijska i druga “zavlačenja”, dovodeći sebe u poziciju pasivnosti i potpune društveno-političke inferiornosti.
Frustracije su ogromne i ne postoji njihovo konstruktivno kanalisanje. Umesto otrežnjenja i prevazilaženja frustracija realnim uspesima i razvojem društva, jedina “amortizacija” koja se građanima nudi su pomenuti kič sadržaji i podilaženje mediokritetstvu. I dalje je dominantna šibicarska logika, logika slabih i sitničavih, koji nemaju kapacitet da budu kvalitetni u bilo čemu, pa im je zato jedina mogućnost da love u mutnom, ili da budu partijski poltroni. A nagomilavanje frustracija, kako na ličnom tako i na društvenom planu, je opasna igra, jer te frustracije lako rezultiraju agresijom, naročito u stanju gotovo potpunog beznađa, ekonomskog i moralnog sloma.
Crkva, kao i druge organizacije i pojedinci, može naravno da ima veliki uticaj. Mislim da je jako važno raditi na obrazovanju ljudi, što ne uključuje samo formalno obrazovanje (pogotovu u situaciji kada je potpuno razvaljen obrazovni sistem, i to na svim nivoima), već i ono neformalno. Veoma je važno razvijati kritičku svest, kako ljudi ne bi nasedali na propagandne trikove, kako ne bi medijske surogate života preuzimali kao svoje, i to jedino moguće živote. Razvijanjem kritičke svesti ljudi će biti u stanju da artikulišu svoje potrebe, probleme i načine na koji ih treba rešavati. Time će se čuvati iracionalnih strahova, ili pak potpuno naivnog preuzimanja svega što se reklamira. Jedan grafit, koji sam nedavno video u Beogradu, je ilustrativan u tom smislu; on glasi “ne je.. vas pederi nego kapitalizam”. Naravno, bilo bi moguće dosta toga staviti u ovaj drugi deo rečenice, kako bi iskaz bio još precizniji.
Pored istinskog obrazovanja (nasuprot kupovini diploma), jako je važna stvar podsticati ljude na zajedničke akcije i solidarnost. Neophodno je razvijati svest o tome da je zajedničkim akcijama moguće menjati društvenu stvarnost i da ima puno toga što ljudi mogu učiniti, ako su razumni, solidarni i ako se udruže kako bi pomerali stvari na bolje. A takvih primera po Srbiji, ali se o njima nedovoljno zna i nedovoljno govori. Građani treba i mogu da utiču na vlast, da je opominju i menjaju, a ne da žive kao njeni pokusni kunići.
