MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Privatna arhiva
Sve što je loše, destruktivno, nastaje iz straha, a strah je posledica neznanja. Zato je nemanje vere strašna stvar, jer je vera organ koji vam omogućuje da znate i nešto što niste logički dokazali ili iskusili. Čovek bez vere je užasan invalid, koji je osuđen na neznanje, pošto poima samo nešto malo sveta što može da stane u njegovu ličnu pamet. I mene su, kao i većinu nas, vaspitavali da budem takva, sakata, da mi moja mala pamet bude mera svemira. Kakva glupost, kaže Milica Cincar-Popivić, književnica, pripovedač (storyteller), prevodilac, urednik.
Odrasla je kao jedinica u velikoj porodici intelektualaca. Još kao student zainteresovala se za hermetičku filozofiju i ranohrišćansku misao, objavljuje tekstove na srpskom i engleskom jeziku na ove teme, zahavljujući čemu je postala prvi srpski autor čiji je tekst uvršćen u katalog naveće hermetičke biblioteke na svetu Bibliotheca philosophica hermetica iz Amsterdama, pod imenom Milica Krković.
-Mnogo toga se promenilo u mom životu od trenutka kad sam počela da objavljujem kao Milica Krković. Pre svega, ja sam se promenila i više se na to staro prezime ni ne odazivam, kad god bih ga videla u potpisu ispod nekog mog novog rada, osetila bih ga kao laž. Dugo sam se dvoumila, da li da slušam taj osećaj ili ne, jer imam radove u domaćim i stranim bibliotekama, priznanja, a sve kao Milica Krkovič. Ipak, nomen est omen, a staro prezime to za mene više nije.
Kakav je to život, ako ti komanduje kalkulantski strah od promene?
-Prezime Cincar-Popović sam uzela od prvog člana moje porodice po očevoj majci, koji je došao u Srbiju pre nešto više od 200 godina. Zahvaljujući tome što su mi hrabrost i doslednost koje je on u životu pokazao bile uzor, uspela sam da prođem kroz vrlo teške trenutke koje mi je sudbina bila namenila i tako stigla do svog trećeg prezimena – prvo sam stekla rođenjem, drugo udajom, a treće sam zaslužila, kaže ova nadasve kreativna dama koja kroz svoju literaturu – pisanu i usmenu – slobodno i nesmetano putuje kroz prostor i vreme, sledeći smernice mudrosti Istoka i Zapada, savremene nauke i drevnih ezoterijskih praksi.
Njen roman Mala knjiga o početku preveden je na engleski i objavljen u Njujorku 2009. godine. Uoči sajma knjiga prošle godine objavila je roman intrigantnog naslova Kako ugristo vampira u kome nastavlja priču o duhovnom i duševnom tragalaštvu beograđanke Jelene i komete Glas Svemira tokom koga će spoznati svoj životni zadatak, u aktuelnom trenutku. Iako je knjiga, kako kaže, hermetička i ima mnogo simbola, nju može čitati svaki obrazovani čovek.
Koliko su jake predrasude prema rečima masoni, hermetizam, bezvremenska učenja?
-Mnogo, kao i prema svemu što ne poznajemo. Neznanje je leglo zla. Kad nešto spoznajemo, razvija se razumevanje, a strah od nepoznatog nestaje. Ako se tresete od straha u nekom budžaku na svaki udar groma, umesto da pojmite šta se dešava, nikakvo dobro iz toga neće proizići. Što se tiče pojmova koje ste naveli, sramota je za evropskog intelektualca kad beži od njih u neznanju, kao divljak od groma. Evropska kultura je kao i tango – sinkretizam uticaja koji su do nje stigli kroz prostor i vreme. Hermettizam prati nit koja ih sve prošiva.
Da li ste se odrastajući u ogromnoj porodičnoj biblioteci u kojoj ste sticali svoja prva književna znanja već u ranom detinjstvu otvarali vrata sveta istine i slobode?
-Naravno! Mene su roditelji dobili pod stare dane, a to je značilo da su me dobro umotali u svoju brigu i pažnju. Uz njih, tu su bile i moje tri tetke od kojih nijedna nije imala svoje dete, tako da sam praktično odrasla uz četiri mame. Ljubavi sam imala na pretek, ali slobodu sam morala da kradem, dovijajući se na sve moguće načine. Nemoj ovo, ne smeš ono, povredićeš se, prehladićeš se, to nije društvo za tebe…
Na sreću, postojao je svet neograničene slobode u koji sam uvek mogla da pobegnem, uredno poređan po policama. Tu sam smela da putujem od Severnog pola do Indije, da gladujem po londonskim predgrađima, Igram na pariskim balovima, da se smrzavam u blatnjavom rovu dok mi meci zuje iznad glave, da umirem od tuberkuloze i da bezobraznim a oštroumnim odgovorima vučem za nos dvorske savetnike, plemstvo Gornjeg Doma i pohlepne, bezdušne tutore i maćehe.
Moji roditelji su čvrsto verovali da knjige ne treba cenzurisati, jer čitalac neće prihvatiti – čak ni primetiti – ono što već u sebi ne nosi. Ispostavilo se da su bili u pravu, jer iako mi je kroz ruke prošlo sve što se u tim policama nalazilo, od nemačkih filozofa do Kama Sutre, najdraže su mi bile knjige koje su deci i namenjene – Tom Sojer, Hajdi, Knjiga o džungli i bajke. Sve te moje prijateljice i učiteljice knjige su pričale jednu istu priču – o borbi između svetlosti i tame, koja je teška, ali svetlost na kraju ipak pobedi.
Milica Cincar-Popović sa mamom i tetkom na promociji romana „Kako ugristi vampira“
Koji pisci i knjige su obeležili vaše odrastanje?
-Pre svega Hajdi, Johane Špiri. Tu knjigu sam pročitala najmanje 100 puta. Možda tu leže koreni mog vegetarijanstva i sklonosti ka prirodi i zdravom načinu života. Zatim, knjiga iz koje čitam i danas: Detinjstvo, dečaštvo, mladost od Tolstoja. Uporedo sa tim dobronamernim knjigama, čitala sam i one druge, koje nisu bile za moje godine i koje se nisu u celosti urezivale u mene, ali pojedini fragmenti jesu. Na oštrici brijača Samerseta Moma i Ispovest varalice Feliksa Krula od Tomasa Mana. I stripovi, koje sam gutala – najpre Rip Kirbi, Modesti Blejz, Mandrak i Fantom, potom Asteriks, Gaša, Korto Malteze i, naravno, Alan Ford.
Kad se pojavio Džon Diful Mejbijusa i Hodorovskog, koji je kasnije poslužio kao inspiracija za film Peti element, bila sam već uveliko odrasla, ali sam sa nesmanjenim žarom iščitala i kupila sve delove. Izdvojila sam najznačajnije, ali volim strip uopšte. Pod izgovorom da ih kupujem svojoj deci, nastavila sam da čitam stripove i kao ozbiljna žena. Sad imam dovoljno godina, da više ne moram da se foliram. I dalje volim, čitam i pratim strip.
Kako ste ušli u svet književnosti?
-Rodila sam se u njemu. Skoro svi u porodici mog oca su profesori književnosti ili učitelji, pisci i urednici. Valjda se sav taj višegeneracijski zborotvor nagomilao u meni. Moja bratanica je veoma nadaren pisac, a živi u inostranstvu od malena i nema ni govora o mom uticaju. Jednostavno, talenat za štrikanje reči nam se utisnuo u krv. Još kao dete sam počela da s ocem posećujem književne promocije i premijere na koje je pozivan, ali ljudi koji su u tim događajima učestvovali i njihovi govori i razgovori bili su mi tako dosadni, da sam morala da brojim sijalice na plafonu i koliko je ćelavih u publici, da ne bih zaspala. Dok ne počnu čitanje odlomaka iz knjige ili predstava. Onda bi se sve promenilo i uronila bih u svet u kome sam budna, živa.
Tribina u UKS o hermetizmu povodom promocije romana „Kako ugristi vampira“
Ko je najviše uticao na vaš književni rukopis?
-Moj otac. Domaće zadatke iz srpskog sam pisala po celu noć, jer mi je on cepao strane, sve dok ne napišem tekst koji „teče kao voda“, a nema nijednu ponovljenu misao, nijednu suvišnu reč. Zvuči čudno, ali volela sam te besane noći. Plakala, besnela i na kraju bivala presretna kad konačno uspem da se izrazim.
Stilski uzori su mi Samerset Mom, Šekspir, Hans Kristijan Andersen, Fransoaz Sagan, Salman Ruždi i Branislav Nušić. Od svakog ponešto.
Kako ste otkrili bezvremenska učenja i šta Vas je privuklo hermetizmu?
-Kao što već rekoh, svetska književnost je priča o borbi svetla i tame. Zanimale su me i religije, pa sam rano počela da čitam svete spise, i shvatila da sve religije, takođe, pričaju jednu istu priču, samo je različito dekorišu, a ljudi se zbog tog dekora mrze i ubijaju. Ova dva uvida iz mladosti su bili dobra osnova za proučavanje hermetizma, u kombinaciji sa mojim interesovanjem za fiziku. Kad sam pročitala Izgubljeni Raj od Miltona u prevodu Milovana Đilasa, otvorila su mi se vrata za put koji me vuče.
Kao urednik izdavačke kuće Ellecta iz Beograda priredili ste ediciju savremenih autora slobodnih zidara i napisala predgovor delu Filozofija slobodog zidarstva – interkulturalna perspektiva Klaus-Jirgena Grina (Ellecta, Beograd, 2008), u kome obrazlažete kulturološke i ideološke motive udruživanja u Bratstvo slobodnig zidara. Kako ste vi otkrivali masonsku književnost?
-Ako ste u potrazi za zlatnom niti koja se prošiva kroz duhobna učenja različitih prostora i epoha sveta, a evropska kultura vas je formirala, upoznavanje sa Bratstvom slobodnih zidara je neminovno. Evropa je iznedrila koncept slobodnog zidarstva i to je jedina sasvim evropska metafizička praksa. U slobodnozidarske pokrete ne spadaju samo masoni, već svi oni koji veruju da “nije društvo u službi pojedinca, već je pojedinac u službi društva” i da se napredak čovečanstva postiže jedino moizgradnjom (slobodnim samozidarstvom) svakog pojedinca – antropozofi, rozenkrojceri i dr.
Mnoga književna dela svedoče o Masonskom bratstvu i njegovoj osnovnoj ideji. Ako bismo takva dela ubrajali u masonsku književnost, onda bi to bila evropska i američka književnost od prosvetiteljstva pa naovamo: Tolstoj, Kipling, Iljf I Petrov, Markes, Lavkraft, Edgar Alan Po, Ser Valter Skot, Bernard Šo… Ma, ne znam ni s kim da počnem ni s kim da završim. Ako pod masonskom književnošću podrazumevamo knjige čija je tema masonerija, onda tu ima svega i svačega. Elektina edicija je obuhvatila knjige o masoneriji, čiji su autori masoni – dakle, pogled iznutra, kao suprotnost senzacionalističkim spekulacijama.
Da li su zbirka priča Mač savršenog viteza i romani Mala knjiga o početku i Kako ugristi vampira nastali kao produkt vašeg proučavanja hermetizma i slobodnog zidarstva?
-Da, Ne bi moglo ni biti drukčije. Pisac piše o onome što vidi, a ja u svemu vidim kako se očituju i dokazuju principi kojima su me hermetizam i slobodno zidarstvo naučili. Ističem – ne masonerija, već slobodno (samo)zidarstvo. Roman Kako ugristi vampire je do srži slobodnozidarska knjiga, u kojoj su principi i uvidi slobodnog zidarstva izneti kroz sasvim druga učenja i tradicije, kao i kroz znanja kvantne fizike i astronomije
Logičan nastavak hermetičkh proučavanja Milice Cincar-Popović je potreba za negom usmenog pripovedanja, u kome vibracija glasa pripovedača podržava delovanje reči i omogućuje publici da primi iznetu priču na sasvim drugom nivou od onog na kome se prima čitanjem. Doživljavate li sebe kao savremenu Šehrezadu ili narodnog pripovedača?
-Kao Šeherezadu! Svojim pričama oslobodila je okamenjeno srce cara Šahrijaha, podarila mu život i sačuvala svoj. Keltski bardovi su znali da ispričana priča ima isceliteljsku moć i obučavali su se u toj veštini. Druidi su lečili travama, a bardovi svojim glasom.
Kako nastaju bajke: Milica Cincar-Popović
Šta Vas inspiriše? Da li je srpska folklorna fantastika jedna od vaših inspiracija?
-U fantastiku su utkane arhetipske slike. Celo čovečanstvo zahvata iz istog lonca, pa različiti etnosi dodaju različite začine i dekoracije. Inspiriše me upliv fantastike u naše junačke pesme,kako ih je Vuk nazvao. Moj roman Kako ugristi vampira prati dve priče – jednu o kometi koja je prošla kroz crnu rupu I drugu, o Jeleni koja prolazi kroz šamansko putovanje, ali moralna pouka, poimanje muškog I ženskog principa, tj. uloge žene I muškarca, upravo su oni koje daje i naša epska poezija.
Koliko su bajke važne i šta danas možemo naučiti iz njih?
-Sve. Odgovoriću citatom iz mog poslednjeg romana: Nauk bajke, maskiran haljinama nestvarnog, lako promakne čuvarima iluzije svakodnevnih radnji i lažnih mudrosti i pokuca pravo na vrata duše. A što duša jednom nauči i prpozna, to nikad ne zaboravlja. Bajke su učiteljice škole u kojoj duša uči da postane delatna.
Usmeno pripovedanje se uči svuda u svetu na fakultetima. Kakva je situacija kod nas?
-Kao i u svemu ostalom – naopaka. Naša epska poezija se na tim fakultetima uzima kao primer, kako uspešno izatkati delo za usmeno pripovedanje, storytelling. Ipak, kod nas je danas ta umetnička disciplina potpuno nepoznata. Usmeno pripovedanje ima svoje odlike i zakonitosti, sasvim se drukčije gradi priča za slušanje, od one za čitanje. U svetu postoje pozorišta i klubovi koji neguju ovu vrstu umetnosti a u našem regionu, evo – samo klub Reč i glas koji vodim zajedno sa kniževnicom Tamarom Lujak, uz podršku jednog fenomenalnog mesta, LEILA knjige iploče i njegovih još fenomenalnijih vlasnika. Pripovedač, tj. storyteller, je putnik koji putuje kroz dva sveta i u prijateljskoj, poverljivoj atmosferi prenosi ostalima šta je u onom drugom svetu video i hedoživeo. Na Youtube možete da vidite kako to izgleda, snimak mog pripovedanja Priče o čarobnom bubnju u Leili. To je tuđa priča; najčešće pripovedam svoje, ali bez obzira na autora i popularnost priče koju prenosi, pripovedač uvek mora da na licu mesta napravi svoju varijantu sa mnogo improvizacije. Napravila sam dužu pauzu u pripovedanju zbog zdravstvenih problema, ali planirano je da u oktobru nastavimo punom parom.
