Diktafon

Jasmina Stojanović: Uvek postoji način da nešto bude bolje, možda ga sada ne vidimo, ali je važno da ga tražimo

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić, Foto: Sever Zolak

 

Kada se pre osam godina na kioscima pojavila Sensa odmah mi je privukla pažnju. Bio je to prvi mindstyle magazin u Srbiji. Svojim dizajnom i sadržajem odudarala je od drugih i po načinu na koji je priče o zdravim životnim navikama, psihologiji, lepoti, putovanjima ili zdravoj hrani, stavio u slavu lepote života.

O tome koji izazovi i odgovornosti stoje pred urednicom magazina kao što je Sensa otkriva Jasmina Stojanović:

-Najveći izazov je napraviti magazin za srećniji život koji svojim vizuelnim identitetom i sadržajem treba da probudi najlepše emocije, da inspiriše, da obraduje, uteši, pomogne i podstakne, a sve to u realnosti kakva nas okružuje, a posebno onda kada se i mi sami u redakciji ne osećamo baš najpoletnije. Često je najveći izazov i napisati uvodnik o sreći kada se završi broj koji nas je emotivno i fizički iznurio, kada prođemo kroz niz izazova i problema da sve završimo kako smo zamislili, ali i dok mi sami prolazimo kroz unutrašnje bure, imajući privatne živote koji takođe imaju turbulencije… U poslednjih mesec dana izazov je i odgovornost pitanje koliko duboko živimo svoju istinu, koliko smo verni sebi i svojim vrednostima.

Odgovornost je velika prema informaciji, jer svako treba da zna da postoje terapije koje farmaceutska industrija podriva, da postoje prirodni lekovi i načini da se neguje zdravlje a ne samo da se leči bolest kada do nje dođe. Važno je da istakne istinski značaj pozitivnog razmišljanja na naše ćelije i uticaj koji imaju na naše telo, da se javnosti predstave ličnosti koje su uspešne zbog svog znanja, obrazovanja, umeća, dostignuća, da se javnost upozna sa mladim ljudima koji su otišli na selo i bave se organskom proizvodnjom, sa osobama koje menjaju svoje živote i iz dubokih nesreća stvaraju čuda. Najvažnije je podariti ljudima nadu, da ovaj trenutak sada u kome se nalaze i u kome se ne osećaju dobro, nije konačnost i da samo oni, ali zaista samo oni, mogu sve da promene i preokrenu u svoju korist, pomoću alata i tehnika koje predstavljamo.

Kada ste, pre tri godine, došli na čelo Sense ona je već bila pozicionirana na tržištu, sa prepoznatljivom koncepcijom. Šta Vas je motivisalo da prihvatite mesto urednice Sense?

J.S: U trenutku kada se u mom životu pojavila Sensa, moje srce je pripadalo drugom licencnom magazinu koji je trebalo da se pokrene na ovim prostorima. Međutim, ekonomska kriza je stopirala taj projekat i dogodila se Sensa. Ili sam se ja dogodila njoj. Svakako sam bila svesna rizika prihvatanja magazina koji je već pozicioniran, koji je pre toga prošao kroz dve trubulentne faze i promene i pred kojim je uvek neizvesna budućnost jer se ne bavi komercijalnim temama, estradom, poznatim ličnostima, tuđim životima na senzacionalan način. Ali ja sam osoba koja voli izazove, kod koje stres izgleda budi kreativnost, a i ja sam Jasmin(a), cvet koji je odlučio da nikne u decembru i ne takmičim se sa drugim cvećem, već cvetam i pomažem drugima da čine to isto.

Koliko Vam to što je Sensa licencni magazin olakšava posao i koliko ostavlja prostora za kreiranje novih sadržaja?

J.S: Sensa magazin jeste nastao u Hrvatskoj što svakako olakšava jedan deo posla, jer postoje stvari koje su jasno i precizno definisane, pogotovo kada je reč o vizuelnom identitetu i pravcu koji magazin neguje. Međutim, naša saradnja sa kolegama u Hrvatskoj je sjajna i sve bolja, a nezavisnost našeg izdanja velika – često se događa da dosta materijala preuzimaju kolege iz Hrvatske od nas, a čak je i Sensa u Ukrajini preuzela naš editorijal koji smo radili u saradnji sa fotografom Andrejom Damnjanovićem. Hrvatska Sensa je preuzimala i naše naslove strane, editorijale pa i životne priče, što je za nas veliki kompliment, i za mene kao urednicu velika čast, jer su oni ipak matično izdanje.

 Teme koje obrađujete mogu se svrstati u posebnu filozofiju življenja. U zemlji u kojoj odgovor na pitanje: kako si započinjemo sa jao i nisam dobro, koliko su pozitivna psihologija i veštine koje uz nju idu popularne?

J.S: Baš zato što se to jao tako često i glasno čuje, pozitivna psihologija i veštine koje idu uz nju su sve popularnije, ali što je još važnije – neophodnije. Nije moguće uvek biti srećan, egzaltiran, ali mudrost koja se stiče čitajući tekstove naših stručnih saradnika ili primenjujući tehnike koje su vodeće u svetu duhovnosti i ličnog razvoja nudi mogućnost lakšeg, bržeg i efektnijeg rešavanja problema i izazova sa kojima se susrećemo.

Koliko ste za ove tri godine promenili Vi, a koliko Sensa?

J.S: Za ove tri godine najčešće sam čula rečenicu: Ostani takva kakva jesi! i to se ne menja treću godinu za redom, što će svedočiti da se nisam promenila. Ali sam svakako napredovala. Promenila sam način na koji gledam stvari i život oko sebe, više verujem životnom procesu, naučila sam da više prihvatam i puštam. Da imam više razumevanja za ljude i njihove postupke. Ali sam suštinski ista osoba kakva sam bila. Sensa je prošla kroz razne faze i sigurno je mnogo drugačija u odnosu na period kada se pojavila. Tada su je radile druge osobe sa drugim energijama i pobudama, bilo je drugačije vreme, okolnosti. Verujem da je svaki broj Sense drugačiji, ja to i želim, da svaki broj bude malo iznenađenje. Nekome će se svideti, nekome ne, ali suština je da ona nastavlja da postavlja trendove, pomera granice, pobuđuje svest i unapređuje kvalitet života.

Kako izgleda jedan Vaš radni dan?

J.S: Svaki dan je drugačiji, istim ih čini vreme koje počinje u devet a traje sve dok ima potrebe za tim. Čak i kada dođem kući, nastavljam da razgovaram, planiram, ostvarujem kontakte… Najviše volim da sam u našoj kancelariji koja je ispunjena dobrim vibracijama, knjigama, poklonima dragih ljudi i da tamo stvaramo stranu po stranu, birajući šaru po šaru, fotografije koje će inspirisati i dodajući svakom tekstu mali dodir emocija i Sensastičnih začina

Da li je novinarstvo bio vaš izbor? Kako ste se odlučili za ovu profesiju?

J.S: Nedavno su na porodičnom skupu pričali o tome kako sam još kao vrlo mala sedela kod dede u krilu i crtala i pisala. Od trenutka kada pamtim, sećam se knjiga koje su ispunjavale stan, poezije koju nam je deda čitao, papira kojima je bio okružen i pisanja. Zatim se kroz pisanje razvila ljubav prema jezicima, istoriji jezika, a kroz čitanje prema umetnosti. Pisanje i crtanje su se uvek preplitali, ali su jezici prevladali tako da sam završila Filološki fakultet, grčki jezik i književnost i tokom studija uživala u svemu onome što me je čitavog dotadašnjeg života zanimalo: u spoju istorije, kulture, umetnosti i nastanka jezika od samih korena reči.

U novinarstvo sam ušla odmah po završetku studija, istražujući mogućnosti, ali mi je na prvom razgovoru za posao, tadašnji direktor Izdavačke kuće Burda, Bernd Morhut rekao: Izdavaštvo je takav posao da kada uđeš, ili ga zavoliš i više nikada odatle ne izađeš, ili ga brzo napustiš i nikada mu se više ne vraćaš. Ja sam se zaljubila i u izdavaštvu sam sada deset godina. Možda novinarstvo nije bilo oduvek moj primarni izbor, ali obuhvata sve ono što volim, te mi je i logično što je taj izbor ostao i opstao.

Na kojim magazinima ste Vi odrasli?

J.S: Devedeset godine nisu bile godine poželjne za odrastanje, ulazak i prolazak kroz pubertet, a pogotovo ne za odrastanje na magazinima. Ratne godine, obojene politikom, ispunjene strahovima i mračnim slikama, ostale su mi u sećanju po praznim rafovima, inflaciji, restrikcijama i nemaštini. Ipak, moja najbolja prijateljica oduvek i danas Milena, i ja, kupovale smo kako smo znale i umele Vreme Zabave, X Zabave, M Magazin, kod uličnih prodavaca strane magazine Vogue, Marie Claire, Grazia, Seventeen (ipak smo bile tinejdžerke). Ali smo čitale sve što smo u tom trenutku mogle da nađemo na tržištu a da nije bilo isključivo sa političkim temama. U društvu se i danas prepričava kako sam u srednjoj školi prodala sat kako bih kupila hrpu stranih magazina. Bile smo tandem u tome, skupljale novine, čitale, seckale… To je bio i naš beg od depresije ratnih godina.

Dugo ste radili za licencna izdanja Burda i Men`s Health na različitim pozicijama. Kakva iskustva nosite iz tog perioda?

J.S: Počela sam da radim odmah po završetku studija, tražeći zapravo posao prevodioca. Međutim, tada su svi tražili iskustvo stručnog prevođenja koje mi na fakultetu nismo dobili. Radili smo Ilijadu i Odiseju, ali ugovore o kupoprodaji nismo. Put me je odveo u IK Burda kada su se pokrenula prva najveća licencna izdanja Cosmopolitan i Men`s Health, a pored njih su već postojala izdanja kao što su Burda, Girl, Lisa itd.

Radila sam na skoro svim pozicijama osim u advertisingu i distribuciji, dok nisam postala izvršna urednica magazina Men`s Health, a zatim i urednica Sense. Znanja i praksa koje sam stekla u čitalačkom servisu i radu sa pretplatom, u uređivanu sajtova i tehničkom unošenju materijala, u PR i marketing sektoru, pri prevođenju i pisanju autorskih članaka, uređivanju specijalnih izdanja, radu na dizajnu i prelomu magazina, omogućila su mi da savladam izdavaštvo iz svih uglova i da razumem ovaj posao u svakom segmentu.

Zahvaljujući tome sada mogu brzo i lako da donosim odluke, da se prilagođavam tržištu ali i potrebama kompanije, da biram prave saradnike, da ne zavisim ni od koga u timu kada je u pitanu rad na broju, da radim sve što se tiče magazina – od dizajna, pisanja, osmišljavanja akcija – i da pružim maksimum u svim okolnostima. Zahvaljujući tome sam i uspela da za kratko vreme u Sensi ostvarimo rast u svim poljima ali da organizujemo događaje koji su, sigurna sam, promenili lice Beograda i umesto mrkih pogleda doneli osmehe građanima.

Kako vidite našu medijsku scenu?

J.S: Mislim da se previše pažnje poklanja tome kakva je sada medijska scena, kao i kritikovanju iste, a zaboravlja se da je na nama odgovornost da je kreiramo ponovo ako nam se ne dopada: na novinarima, urednicima, voditeljima… Od toga da pričamo koliko je i šta loše, nemamo ništa, jer na kraju svako slegne ramenima i posustane pod izgovorom da je narod takav i da od nečega mora da se živi. Mislim da je mnogo važnije da uložimo sve napore, da pronađemo sve načine i napravimo mudre kompromise, da ponudimo nešto drugačije, da pokažemo da postoji alternativa, da izgradimo javnost koja će se okrenuti nečem drugom. Uvek postoji način da nešto bude bolje, možda ga sada ne vidimo, ali je važno da ga tražimo.

Kakva su Vaša iskustva kao žene u medijima?

J.S: Žene još traže svoj put ka top menadžmentu, ali mislim da je on još dugo rezervisan za muškarce. Još uvek je ovo svet muškaraca, ali ne bi bio ništa bez žena u njemu.

Postoji li žensko pismo u novinarstvu?

J.S: Nažalost, moram reći, da se plašim da novinarstvo uopšte kakvo je nekad postojalo više ne postoji. Prevladalo je uredništvo, priređivanje. Ali ni to nije nužno loše. Jedino što je stalno u životu je promena i nema svrhe plakati nad onim što je bilo, za vremenima koja su tražila određene pristupe i forme. Budućnost traži nove načine da se prave priče, istražuju ličnosti, nude sadržaji. Budućnost je mnogo vizuelnija, traži angažovanje svih čula. Podela na muško i žensko pismo znači da žene traže nešto svoje u svetu za koji onda priznaju da je muški. Onda kao da traže nešto svoje u tuđem, a to ne ide. U tome se slažem sa našom spisateljicom Ljiljanom Habjanović-Đurović, da ne postoje žensko i muško pismo, žensko i muško slikarstvo, ženska i muška medicina, pa ni ženska ni muška književnost, a samim tim ni novinarstvo. Postoje dobri i loši tekstovi, dosadni i zanimljivi novinari, uspešno i neuspešno ispričane priče…

Da li je danas dobro ili loše biti novinar u Srbiji?

J.S: U Srbiji je uvek nešto teško, živimo na ratničkom tlu, nasledili smo uverenja da je život borba, strahove da li ćemo preživeti, bes i ljutnju prema svemu i svima. Pravo pitanje je da li je danas dobro ili loše biti novinar uopšte, u svetu. Jer istina se oduvek plaća visokom cenom, a mnogi novinari su je platili i plaćaju je svojim životima. Rad u Sensi me je naučio da suštinski ne postoji podela na dobro i loše, da sve ima svoj kvalitet a da mu značenje dajemo mi sami. Kao vatra, koja može da zagreje dom, ali i da ga zapali. Ili struja, koja je korisna ali i opasna. Raditi svoj posao odgovorno, predano, požrtvovano i vredno, verovati u svoje vrednosti i živeti prema njima, ulagati svoje vreme, znanje, ideje i negovati stavove drugih ljudi, preuzeti odgovornost za njihove živote i sudbine jer vas slušaju i veruju – uvek je i svuda izazov. A rezultate tog izazova ipak kreiramo sami. Izbor uvek postoji. Ja volim svoj posao, a u ljubavi i kada ne ide sjajno, uvek prevlada ono lepo i dragoceno.

Recite nam nešto i o akcijama koje Sensa organizuje?

J.S: Prva akcija bila je Ulica srećnih misli u maju 2013. godine, kada smo zatvorili Čika Ljubinu ulicu i ponudili Beogradu jedan sasvim novi svet – otvoren za sve koji su želeli da se izdvoje iz sivila svakodnevice i upoznaju sa alternativnim terapijama, jogom, plesom, masažom, holističkim pristupom životu. Tog vikenda je kroz Čika Ljubinu prošlo hiljade i hiljade ljudi koji su ulazili pomalo zbunjeni, a izlazili široko nasmejani i prepuni utisaka. Nakon toga usledili su Dani sreće u TC Stadion, sa istom temom, besplatnim radionicama i predavanjima i druženjima sa našim saradnicima i časom joge na otvorenom pod vedrim nebom koji je vodio Ranko Stoiljković. Meni je to bilo posebno važno iskustvo jer su se mnoge posetiteljke prvi put upoznale sa Sensom i njenim konceptom i shvatile da bolesti koje imaju mogu da izleče i na drugi način, da život koji žive a kojim nisu zadovoljne mogu da promene i bez mnogo novca i da postoje ljudi koji vole da se grle i pružaju utehu jedni drugima, a ne samo da se raspravljaju i takmiče.

Nakon toga je usledio Grad sreće u SC Ušće, mesec i po dana druženja, radionica, predavanja, kreativnih radionica, književnih večeri… Ovde su nastala neka najlepša prijateljstva, poslovne veze, edukacije koje su posetiocima donele priliku da pokrenu sopstveni posao i obezbede egzistenciju. Dva puta godišnje organizujemo Sensa vikende, tri dana druženja posvećenih sebi, u hotelima sa spa centrima za potpuno uživanje. Na Sensa vikendu polaznice imaju prilike da probaju neke terapije, da se opuste, upoznaju, povežu i najvažnije od svega – da shvate da jedan vikend zaista može da promeni život. Organizovali smo i nekoliko Sensa try&test dana, kada čitateljke mogu da probaju prirodnu kozmetiku, jogu na otvorenom na Kalemegdanu u saradnji sa Dr.Hauschka brendom, Earthmarket dan u saradnji sa Supernatural timom, kada smo predstavili značaj ekologije i prirode, ali i holističkog života u parku Supernatural, i 2014. godinu smo završili još jednim Gradom sreće u SC Ušće koji je bio još posećeniji, atraktivniji i edukativniji u odnosu na prošlu godinu.

Sensa se štampa na recikliranom papiru, svi tekstovi su opremljeni luksuznim fotografijama, teme i sagovornici su brižljivo uklopljen. Koliko dugo traje priprema jednog broja? Koliko ljudi priprema Sensu?

J.S: Sensu radimo koleginica Marija Milačić, izvršna urednica i ja, a skoro nam se pridružila nova art direktorka Jovana Pavlović. Od spoljnih stalnih saradnika koji rade na broju tu su naša lektorka Anica Milenković i stilistkinja Sara Gak. Priprema broja traje dve nedelje, međutim, pored redovnog izdanja uvek imamo i nešto dodatno što se tiče sadržaja, ali i organizacije događaja. Od 2012. godine smo objavili pod Sensa brendom četiri mini specijala od po 50 strana (Lepota iz prirode, Carstvo ukusa, Feng šui, Skladno telo), pet specijalnih izdanja od po 132 strane (dva Horoskopa, Vitalni i vitki, Putopisi, Psihologija), mini planer za 2014. godinu, a tokom 2014. smo imali nekoliko izdanja sa proširenim brojem strana dodatnog sadržaja – joga, psihologija, ishrana, DIY. Godinu smo završili izdavši kalendar/poster začina koji je univerzalan za svaku godinu i sa preporukama kog meseca treba koristiti određene začine, koji ne samo što će dodati ukuse jelima, već će podariti zdravlje. Ovo sve sam istakla ne kao reklamu, već kao dokaz da se uz volju, kreativnost, ideje, trud i rad može postići mnogo bez obzira na to koliko je malo ljudi uključeno u tim.

 

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .