Kultura

Kada je „Talmud“ bio najtiražnija knjiga meseca

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

 

 

 Eugen Verber na prostoru bivše Jugoslavije slovio je za najvećeg poznavaoca biblijske literature i istorije jevrejskog naroda, vrsnog prevodioca sa međunarodnim ugledom sa hebrejskog, jidiša, aramejskog, nemačkog, mađarskog i drugih jezika. Proslavio se prevodima knjiga Talmud, Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora, Kršćanstvo prije Krista?, Kabala i njena simbolika, Sarajevska hagada, Biblijske priče, Uvod u jevrejsku veru, Jevrejske narodne bajke, Dibuk i književnih dela: Sedam kćeri bez miraza, Mravinjak, Mađioničar iz Lublina, Starinska priča.

 

Važio je za „tiražnog“ prevodioca koji je za svoje prevode dobijao najveće honorare, ali toliko da nikada nije platio porez na lične prihode. U jednom intervjuu otkrio je da je najbolje zaradio kada je sedamdesetih godina sa srpskohrvatskog preveo na hrvatskosrpski jednu reklamu za neki deterdžent. Kao glumac je zahvaljujući odličnom znanju nemačkog jezika, najčešće, igrao likove nemačkih oficira u domaćim filmovima i TV serijama. Glumačku karijeru ostvario je u pozorištima od Novog Sada, preko Sarajeva, Banjaluke do Niša i Beograda, a poslednju ulogu odigrao u Beogradskom dramskom pozorištu. Uz sve to bio je angažovan u zajednici jevrejskih opština gde je bio autoritet za judaistiku. Obavljao je posao sudskog tumača za hebrejski jezik. Kao profesor po pozivu predavao je hebrejski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu i Sarajevu i postao član Svetskog naučnog društva za jevrejske nauke.

 

Autori Monografije Eugen Verber, glumac, prevodilac, judaista… Mirjana Belić–Koročkin–Davidović, urednica lista „Politika“ i njen suprug novinar i publicista Radivoje Davidović vode čitaoca kroz biografiju i stvaralaštvo čoveka čiji bi život u Americi, odavno bio prenesen na veliko platno. Rođen je u Subotici, odrastao u Novom Sadu. Uspeo je da izbegne novosadsku raciju, odlazi u Budimpeštu gde je jedno vreme radio kao zubni tehničar, da bi 1943. godine bio deportovan na Istočni front. Kao zatvorenik, radio je najteže poslove. Sa Crvenom armijom dolazi u Jugoslaviju i priključuje se Narodnooslobodilačkoj vojsci. Svoje jevrejsko ime Zisman – što u prevodu znači sladak čovek – zamenio je imenom Moša još početkom četrdesetih godina 20.veka kada je bio član omladinske cionističke organizacije Hašomer hacair u Novom Sadu. Umro je 1995. u 72. godini života.

 

Aurel u “Ledi”, Narodno pozorište Niš, 1959.

Glumac i prevodilac

 

– Rat se još nije završio kada je sebi rekao: „Biću glumac“. U martu 1945. dolazi u Vojvođansko narodno pozorište gde su trajale probe za predstavu Najezda. Jednostavno je prišao reditelju Jovanu Konjoviću i rekao da želi da igra u toj predstavi. Reditelj ga je pogledao, upitao za ime a kada je čuo kako se zove sledilo je pitanje da li zna nemački. Dobivši potvrdan odgovor, da govori nemački bez akcenta, Konjović je rekao je da će mu dati epizodnu ulogu nemačkog oficira. I dok je deo njegove porodice još bio u nemačkim logorima smrti njegove prve izgovorene reči na pozornici bile su: „Hajl Hitler“. Bio je naturščik. Pre rata je završio trgovačku akademiju, a ono malo glumačkih škola što je posle rata postojalo nikada nije pohađao, kaže u razgovoru Radivoje Davidović.

 

U filmu Puriše Đorđevića “Biciklisti” (1970)

 

I kao što je svojevremeno izabrao glumu, tako je te 1975. godine Eugen Verber zauvek završio sa pozorištem i otvorio novo poglavlje u karijeri. Ovoga puta samouvereno je rekao: „Biću prevodilac“. Prevođenjem je počeo da se bavi pedesetih godina prošlog veka dok je još bio glumac u Sarajevu i u tom periodu prevodi, uglavnom pozorišne jedočinke i kraće dramske tekstove. Kako je sazrevao kao prevodilac njegovu pažnju sve više su zaokupljala veća dramska dela, romani i na kraju dela sa jevrejskom verskom tematikom, koja su ga i proslavila. Glumu nikada nije zapostavio. Igrao je u radio-dramama, televizijskim serijama i u dugometražnim filmovima. Govorio je da to radi da ga unuci, blizanci Andreja i Jovan, ne zaborave.

 

Natalija Verber: „Talmud“ najtraženija knjiga meseca

Tajne svitaka iz Kumranskih pećina

 

– Sve njegove knjige su sa religijskom tematikom. U to vreme u Jugoslaviji malo „otopljava“ odnos prema religij i on shvata da uopšte nema knjiga o jevrejskoj veri, običajima, kulturi. U hebraistici i judaistici je osvojio mnogo veći prostor od domaćih što će se videti po kongresima i predavanjima širom sveta na koje je pozivan. Umeo je da oseti momenat. A imao je ogromno znanje. Uživao je ugled intelektualca i umetnika čija se reč poštovala i uvažavala. U njegovu kuću dolazili su mnogi poznati ljudi. Nije prihvatao polemiku, smatrao je da on najbolje zna to što su ga pitali i o čemu se razgovaralo. Ali, od njega su zaista mogli mnogo da nauče. Preobražaj od glumca do vrhunskog intelektualca išao je postepeno. Da bi se neko upustio u to što je on radio morao je da zna ne samo jezik sa koga prevodi već i jezik na koji prevodi, da poseduje ogromno znanje. Za to su bile potrebne godine rada i učenja, mada je on za sebe govorio da je lenj čovek.

 

Kao na filmu: Eugen i Natalija Verber

 

 

Prekretnicu u njegovom radu predstavlja objavljivanje prevoda sa jidiša romana Šolema Alejhema Sedam kćeri bez miraza po kojem je kasnije napravljen mjuzikl Violinista na krovu gde je nastupao u ulozi rabina u Pozorištu na Terazijama kao i objavljivanje tri svitka Kumranskih rukopisa u knjizi Kršćanstvo prije Krista? Na proučavanju ostalih svitaka otkrivenih u pećinama kraj obala Mrtvog mora uložio je, više od decenije rada.

 

-Nikada nije prevodio sa prevoda nego sa originala – kaže Radivoje Davidović. Kada je počeo da radi na Kumranskim rukopisima primetio je postoje velika neslaganja u prevodima. Zato je otišao na lice mesta, u Kumran, gde je 1970. godine, s naučnicima iz celog sveta, nekoliko meseci sarađivao na proučavanju svitaka. Uspeo je da prevede sve osim Hramovnika, koji je objavljen posle ulaska u štampu njegove knjige. Njegovo znanje jezika naročito je došlo da izraza prilikom prevođenja sa originalnih, oštećenih svitaka. Mnogi svici su na nekim mestima bili oštećeni pa je trebalo improvizovati tekst.

 

Promociji knjige „Povest o braći Baruh“ sa autorima Mirjanom Belić – Koročkin – Davidović i Radivojem Davidovićem (1988)

Pisanje u četiri ruke

 

Prvi susret sa Eugenom Verberom autori su imali 1982. godine kada je izašla njegova knjiga Kumranski rukopisi iz pećina kraj Mrtvog mora za koju je dobio nagradu „Dr Miloš N. Đurić“ Udruženja književnih prevodilaca Srbije za najbolji prevod. Kasnije je bio recenzent njihove prve knjige Povest o braći Baruh. Na monografiji Eugen Verber glumac, prevodilac, judaista…. Mirjana Belić–Koročkin–Davidović i Radivoje Davidović radili su četiri godine. Ilustrovana je sa sto autentičnih fotografija koje prate njegovu karijeru. Kažu da im je istraživački deo bio utoliko teži zato što su pisali o nekome ko više nije živ. Među koricama Monografije našao se i spisak svih njegovih uloga u pozorištu, televizijskim serijama, radio dramama i filmu, originalni objavljeni tekstovi (koje u većini slučajeva počinje sa Dragi moji, dragi moji), selektivna bibliografija, kao i poema o Varšavskom getu inspirisanu posetom logoru u Aušvcu. U delu Monografije pod nazivom Rekli su o Verberu su govorili poznati glumci, reditelji, književnici, intelektualci.

 

23. susret pisaca, Beograd (1986)

 

-Interesantno je da su svi svoja kazivanja završavali rečima: bio je gospodin, kaže spisateljica. Napisao je dosta kratkih priča u singerovskom duhu koje su ostale neobjavljene. Na žalost njegova supruga Natalija umrla je na kraju pisanja ove Monografije a ni njegov sin Daniel ne zna za njihovu sudbinu.

 

Na ovogodišnjem 59. po redu Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu od 26.oktobra do 2.novembra,na na štandu „Čigoja štampe“ u Hali 1, ova značajna knjiga kako je najavljeno u „Politici“ zauzeće dostojno mesto koje je već dobila u većim beogradskim knjižarama.

 

Promocija Monografije Eugen Verber, glumac, prevodilac, judaista…biće održana 25. novembra u Maloj sali Pozorišta na Terazijama.

 

 

 

 

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .