MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Duhoviti Mark Tven je jednom prilikom rekao da sudbina sveta ne zavisi samo od diplomatije, već i od prevodioca. Svestan uloge prevodioca u životu jedne knjige Zoran Hamović, direktor izdavačke kuće Clio, kao najvažniji zadatak koji je postavio, kada je pre dve decenije pokrenuo ediciju Gral, bio je da stvori ambijent u kome će književni prevodi imati dimenziju majstorstva i ugled, a čitaoci utisak da čitaju knjigu koja je napisana na srpskom jeziku. Biljana Isailović, prevodiocem sa španskog, otkriva zašto je prevođenje književnog dela mnogo više od prevođenja reči, ali i o tome koji se sve jezički izazovi postavljaju pred prevodioca kada uzme novi rukopis.
– Jezik, reč, nije apsolutno savršen način izražavanja sopstvenog bića. Nekada je ćutanje rečitije od reči. Uostalom da nije tako, ne bismo koristili i druga sredstva da se iskažemo: boju, liniju, muziku, igru … Ali na tu „nedorečenost“ reči računamo. Ona je sadržana u belim prazninama papira između redova knjige. I ona je ključna, i njih treba prevesti. Zato je intuicija izuzetno važna osobina koja govori o darovitosti prevodioca. Bez nje se ne može prevoditi. Ili, što bi Platon rekao, možemo istinski čitati, a ja bih dodala i prevoditi, samo one knjige koje su već u nama, kaže.
Biljana Isalilović prevela je dela brojnih španskih autora: Ortege i Gaseta, Unamuna, Barohe, Bekera, Asorina, Borhesa, Blaska Ibanjesa, Marsea.., kao i najbolji evropski viteški roman Amadis od Gaule, koji je Servantesu bio neposredan uzor za stvaranje Don Kihota; dobitnica je nagrada „Miloš N. Đurić“ 2001. godine za prevod dela Manuela de Falje Zapisi o muzici i muzičarima (Clio) i “Radoje Tatić” za roman Doña Perfekta Benita Peresa Galdosa (Clio) kao najbolji prevod sa španskog i portugalskog u 2006. i 2007. Kao stipendista španske vlade 2001. istraživala je špansko univerzitetsko izdavaštvo; predsednica je Udruženja Srpsko-španski dijalog čija je delatnost usmerena ka oblasti kulture i stvaralaštva; za stalnu saradnju na promociji španskog jezika i hispanskih kultura dobila je 2014. Povelju zahvalnosti Instituta Servantes u Beogradu.
Da li ste vi, prevodioci, spona između dva jezika, kulture?
Izuzetno važna spona. Ona je u Srbiji prilično nevidljiva, ali to ne umanjuje njen suštinski značaj. Svest o ulozi književnih prevodilaca u nekim evropskim zemljama ispoljava se tako što se njihova imena štampaju na koricama, ispod naslova dela. Što je još važnije, najnormalnija pojava je objavljivanje više prevoda jednog dela istovremeno. Tako čitalac može da bira u čijem prevodu će čitati određenog autora. Kod nas je nemaština opravdanje za sve, pa čak ni nešto što je davno objavljeno, recimo u katastrofalnom prevodu, niko ne pomišlja da ponovo objavi u dobrom, novom prevodu. Mislim na prevode sa raznih jezika. Jedan izdavač mi je priznao da ne bi bilo fer objaviti novi prevod istog dela, jer bi se tako kompromitovali prethodni prevodilac i njegov izdavač?! Ponekad pomislim da je bolje nemati neku važnu knjigu prevedenu na srpski nego imati verziju „kobajagi“. Da je bolje imati svest o neznanju, o nedostatku nečeg nego se tešiti lažnim verzijama.
Možemo li da govorimo o jeziku kao kulturnoj vrednosti?
Jezik je svakako značajna kulturna vrednost, ali da li je najznačajnija ne znam. Ne treba zaboraviti ni druge oblike stvaralaštva: slikarstvo, vajarstvo, muziku, igru, film, strip, dizajn… Danas je definicija kulture veoma proširena pa se pod kulturnim vrednostima podrazumeva još mnogo toga što čini osobenost jedne grupe. Od tih novopridodatih odrednica meni je posebno zanimljivo umeće međusobne komunikacije, zasnovano na samopoštovanju i poštovanju Drugog. Naoko deluje kao sitnica, nevažna stvar u moru velikih problema i „važnih“ pitanja. Ne bih rekla da je tako. Od samopoštovanja, koje se pre svega ispoljava u poštovanju Drugog, počinje sve dobro. Naravno, ne mislim o poštovanju na nivou bontona, koji je po meni suptilni oblik dresure, nego o proširenoj svesti da i onaj Drugi ima pravo da diše „naš“ vazduh.
Danas imamo sve više pisaca koji stvaraju na drugom jeziku.
Ako govorimo o tzv. „velikim jezicima”, dominantnim kulturama, a pre svega anglosaksonskoj, onda je jedan od razloga svakako i svesna namera da se što brže i lakše „udenu” u tu kulturu. Ta namera mi je razumljiva, ali mene više kopka odgovor na pitanje: možemo li se ponekad na nekom drugom jeziku lakše iskazati. Može li se sanjati na stranom jeziku? Da. Kada se može sanjati, može se i stvarati. Govorim iz iskustva. Pojedine reči, slike i zvuk „tuđeg” jezika mogu lako pokrenuti neke nemire u nama koji će se kasnije oblikovati u pesmu, priču, roman, dramu … Zato mislim da se može pisati na drugom jeziku, odnosno, mislim da nam je ponekad tesan sopstveni jezik, jer su ogromne naslage iskustva u nama, mnoštvo je raskošnih svetova kojih često nismo svesni. A možda se i prevodilački poziv bira upravo zbog tog osećaja „tesnosti” postojanja samo u jednom jeziku?
Koji se jezički izazovi postavljaju pred prevodioca kada uzme novi rukopis?
Novi rukopis je u celini izazov, ali u jeziku se razni izazovi sabiraju. Zato treba pre svega odrediti jezičku epohu, rečnik, strukturu, melodiju i ritam rečenice, jezički kolorit i stil, a onda potražiti odgovarajući model u srpskom jeziku. Ukoliko ima žargonskih reči, treba pronaći naše takve reči iz istog prerioda. Taj problem sam imala kada sam prevodila roman Potraga Pija Barohe u kojem je pisac koristio danas potpuno arhaični žargon s početka XX veka. Trebalo je naći žargonske reči iz doba naših staramajki, jer bi upotreba savremenih delovala karikaturalno. Veliki izazov je i pojava dijalekta. Sem toga, treba dočarati istu emociju, sliku, atmosferu i snagu izraza pomoću jezika na koji se delo prevodi. I svi ti izazovi su beskrajno uzbudljivi, kao da istovremeno gledate dva filma pri čemu nemate problem postojanja dva ekrana, ni podeljene pažnje.
Pomenuli ste da je pojava dijalekta posebna priča. Zašto?
Prvo, zavisi kakvu ulogu ima dijalekat u književnom delu. Zašto ga je pisac upotrebio. Od te uloge zavisi kako ćemo ga prevesti. U prevodu romana koji sam nedavno završila, i koji će se ovih dana pojaviti u izdanju kuće Clio, dijalekat ima ironičnu, farsičnu ali i metafizičku ulogu. Reč je o Dvojezičnom ljubavniku Huana Marsea, žive legende savremene španske književnosti, čija je osnovna tema naša sumanuta potreba da stalno igramo Drugog, da se prerušavamo i pretvaramo, žudeći za ljubavlju; Marseov raskošni maskenbal, pun duhovitih, komičnih i tragičnih farsičnih obrta, kako već to samo španski duh ume da smisli, poprima vrtoglavo ubrzanje pojavom andaluzijskog kicoša, torera i zavodnika, koji govori svojim dijalektom, ili tačnije rečeno poludijalektom, iskvarenim govorom jednog polupismenog čoveka. Uz to, neizmerno živopisnog. U očima „finog” sveta Barselone on je neotesani dođoš, džiber, kako ga žargonski nazivaju. Rešenje na prvu loptu bilo bi da taj junak govori jezikom našeg neobrazovanog sveta, što sam odmah odbacila, jer ne verujem španskom junaku koji bi izgovorio: mož’ da bidne. Pošto cela priča ima atmosferu urnebesnog teatra, odlučila sam da izmislim govor čiji bi se kolorit savršeno uklapao u karakter neodoljivog toreadora, ali i naglasio duhovitost koju njegova pojava unosi. Eto, realan dijalekatski govor prevela sam izmišljajući, stvarajući novi govor, sledeći Šekspirove reči da u „tom ludilu mora biti sistema”, odnosno da čitalac već posle dve-tri rečenice može da shvati matricu njegovog govora. Ako se pisac igra, treba da se igra i prevodilac, ali ne tako da „poklopi” pisca, da bi kasnije i čitalac uživao u toj igri.
Koje „sastojke“ treba da ima jedan dobar književni prevod?
Iste one koje ima i književni original: jasnu misao, duboku emociju, raskošnu sliku, pulsirajući ritam i zvučnu melodiju. Govorim o izvanrednom književnom originalu, o onome što knjiga jeste, o pravoj knjizi, pa samim tim, i o izvanrednom književnom prevodu. O knjizi koju je autor napisao jer je bio iskreno i istinski zapitan, uznemiren, ushićen … Nasuprot njima postoje lažne knjige, trivijalne priče, koje sadrže puko brbljanje u kojima nas „pisac“ ili „pisaljka“ zamajava i anestezira besmislicama, pa bi sve to trebalo i prevod da sadrži. Ne znam, jer za takve knjige nemam vremena, niti da ih čitam niti da ih prevodim. Ne volim življenje pod anestezijom. Zanimljivo je da je danas opšta žalopojka što mladi ne čitaju. Ali u tom njihovom nečitanju vidim i jednu vrstu bunta, i prirodne inteligencije, koja sumnja u bespogovorne hvalospeve svim knjigama obavezne školske lektire. Čini mi se da bi se njihova radoznalost pre pobudila kada bismo im pošteno priznali da neke od tih knjiga i nisu baš knjige, ili kada bi se u lektiru uvele i lažne knjige, pravi kič i treš, koje bi se pretresale na časovima srpskog jezika. Bilo bi smeha do suza, što je dobro, da priča o knjizi ne liči uvek na daću. Ne zaboravimo, Don Kihot nije sišao sa uma zato što je silno čitao nego zato što se nagutao lažnih knjiga, karikaturalnih verzija najboljeg viteškog romana Amadisa od Gaule.
Šta je Vas privuklo ovom poslu?
Uzbuđenje i radost, strast prema knjigama. Doživljavam ih kao živa bića, okean žive stvarnosti u koji bih skakala naglavačke. One svedoče o postojanju Drugog i njegove otvorenosti ka nama, jer da nije tako ne bi ni napisao knjigu; on je stao pred nas, skinuo masku i rekao: ovo je moje viđenje sveta, pa makar nas i šokirao tim. Skinuti masku i kostim lagodnog života, ogoliti svoju najdublju suštinu, za to je potrebna velika hrabrost; nju imaju samo iskreni/istinski umetnici. Oni su hrabriji od najhrabrijih ratnika, a ja volim hrabre ljude. Uzbudljivo je i odgonetanje drugog jezika, drugačijeg mentalnog i emocionalnog koda, što nam se vraća kao bumerang u vidu jasnijeg viđenja sopstvenog koda. Put do Drugog uvek je put do nas samih.
Kako birate naslove koje ćete prevoditi?
Po sopstvenom senzibilitetu, intuitivno, po ličnoj naklonosti prema nekim idejama i stilu određenih autora. Mada je, i to je tajna knjige, bilo i onih koje su mene izabrale, proganjale me dugo, sve dok ih nisam prevela. To se dogodilo sa Dnevnikom Fride Kalo.
Sme li u prevodu biti grešaka?
One se uvek potkradu, i greška je živo biće, a prevod nije veći od života. Prevod nije švajcarski sat, mehanizam sačinjen od savršeno podmazanih točkića. U svojoj duhovitosti, lepršavosti, bezazlenosti i besmislenosti one samo potvrđuju da se gledalo daleko pa se nije videlo nešto što je pred očima. Sećam se jedne takve greške kod genijalnog španskog pisca Pija Barohe, kada je među svoje junake uveo devojčicu s malim kokerom; posle nekoliko stranica ona napušta pozornicu romana sa svojim malim jazavičarem u naručju. Pa šta! Zar je to greška? Jeste, ali šarmantna. I čudesni Pako de Lusija umeo je da napravi grešku dok bi prstima plesao po žicama. Da li su one umanjile čaroliju koju nam je poklanjao? Ni najmanje.
Ali postoje i one druge, ozbiljne greške. Koje nanose štetu, izvrću sliku, krnje misao, „peglaju” emociju, prekidaju ili narušavaju melodiju, prave disharmoniju, srozavaju sve. Prepoznajemo ih tako što unose pometnju i zbunjenost. Često se štrecnemo. Recimo, da li Hamlet na samrti sluti da ulazi u prostor ćutanja ili tišine? The rest is silence. Ćutanje je dimenzija ljudskog, a tišina kosmičkog. Tišina sadrži u sebi beskraj i napetost. Pred buru je zatišje, a ne ćutanje. Šekspir je bio veliki metafizičar.
Može li promena naslova u prevodu da promeni “sudbinu” jednog dela?
Može, i to dramatično, kada se ozbiljnom delu, zarad komercijalnih razloga, dâ neki estradni, trgovački naslov koji će privući tzv. široke čitalačke mase. Pa onda delo izneveri njihova očekivanja!
Da li vas izdavači konsultuju oko izbora dela koja će uvrstiti u svoje edicije?
Ne stižu da me konsultuju, jer sam nestrpljiva i najčešće ih preduhitrim svojim predlozima. Šalim se, izdavači sa kojima sarađujem, Clio, Geopoetika, Utopija, Arhipelag, Paideia, Treći trg, imaju istančan osećaj za knjigu, pa se lako razumemo.
Želim da Vam se na kraju iskreno zahvalim na ovom razgovoru. Svojim pitanjima i izborom teme – književno prevodilaštvo – osvetlili ste tamnu stranu Meseca, usmerili reflektor na jedno stvaralaštvo u senci, bez kojeg celokupna stvarnost svetske književnosti ne bi postojala, a možda ni 80% knjiga u našim knjižarama.
