Diktafon

Gojko Božović: Kako se vekovna veza književnosti i politike raspala

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

 

 

Kao što na tržištu štampanih medija dominiraju tabloidi, a na tržištu elektronskih medija glavnu reč vode rijaliti formati, tako i na tržištu knjiga dominiraju tabloidi u koricama knjiga. Nekadašnji roto romani, apdejtovani autoritetom koji su dobili od forme knjige, postali su glavna ponuda na tržištu knjiga, ne samo kod nas. Tako da finansijsku dobit po pravilu donose tabloidne knjige, a među njima neke imaju i politički predznak. Ozbiljni sadržaji imaju publiku, ali nemaju javni prostor i mogućnost adekvatnog predstavljanja.

“Utoliko se može reći da nikada nije bilo više knjiga, a nikada nije bila manja mogućnosti izbora”, kategoričan je Gojko Božović, književni kitičar, pesnik, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag.

Kao izdavač Božović zastupa kul­tur­no i so­ci­jal­no od­go­vor­no iz­da­va­štvo u ko­me iz­da­vač ni­je od­go­vo­ran sa­mo pre­ma svo­jim eko­nom­skim in­te­re­si­ma, već, i prema svo­jim či­ta­o­ci­ma. U edicijama Arhipelaga zastunjeni su naslovi savremenih domaćih i stranih pisaca, ali i ozbiljna publicistička dela iz oblasti politike, ekonomije, psihologije… Kaže da mo­ra da ve­ru­je u knji­gu da bi je ob­ja­vio i da bi je pre­po­ru­čio dru­gi­ma. O problemima srpskog izavaštava priča mirno, bez gorčine. Povoda za razgovor ima mnogo ali se pitanje specifičnog odnosa politike i književnosti nametnulo samo. Da li u zemlji u kojoj svi o svakom političkom i društvenom pitanju znaju sve, postoji ozbiljna čitalačka publika zainteresovana za naslove i autore iza kojih stoji ozbiljan istraživački rad?

 Zašto kažete da ozbiljne knjige političke teorije i iz istoriografije nemaju veliku publiku?

-Kada pogledate koliko ljudi studira političku teoriju i istoriografiju na javnim ili privatnim univerzitetima kod nas, pa i koliko profesora predaje te predmete, bilo bi prirodno očekivati da knjige iz ovih oblasti budu bestseleri. Ali to se ne događa, sem izuzetno.

Mi smo uvek bili zajednica u kojoj su se cenile i čitale ozbiljne knjige. Bez ozbiljnih knjiga ne može se uspostaviti moderno samorazumevanje zajednice. Ali se bez njih lakše manipuliše konzumentima dužničke ekonomije, populističke politike i javne pornografije. Zato se sada nalazimo u zanimljivom trenutku kada je to pitanje na tako velikoj probi.

Da li je sa odlaskom Dobrice Ćosića sa naše književne scene otišao i specifičan spoj književnosti i politike, kada se više govori o politici pisca nego o njegovoj poetici?

G.B:  Mislim da se to suštinski desilo mnogo ranije. Pad Berlinskog zida, uz sve druge simboličke i stvarne posledice, označio je i kraj socijalne funkcije književnosti. Ta funkcija bila je dominantna u književnosti na evropskom Istoku još od druge polovine XIX veka. Pisci su sve vreme bili glas svoje zajednice, naravno, ne svi na isti način i u istoj meri, ali se od književnosti gotovo podrazumevajuće očekivalo da ona oblikuje narativ koji se tiče svih. Otuda su pisci Istočne Evrope na presudan način oblikovali zajedničko sećanje, uticali na formiranje istorijske i društvene svesti, na nastanak zajedničkih priča i osnivačkih mitova istočnoevropskih zajednica.

Nije bitno drugačije bilo ni na evropskom Zapadu, ali je tamo taj proces, zbog različitih istorijskih okolnosti i zbog različite dinamike formiranja društvenih institucija i državnih zajednica, završen već u drugoj polovini XIX veka.

Ako je u vreme stvaranja nacionalnih država i potom u doba nastanka tanke građanske klase književnost bila važna kao objedinjujuća snaga kolekitvnog iskustva, u vreme komunizma književnost se uzima i kao važan izvor legimitacije poretka. Postojali su zabranjeni pisci i zabranjene knjige, ali i to je, samo po sebi, svedočilo o značaju književnosti. Ali izvan desetak političkih i društvenih tabua sve drugo je bilo slobodno, iako, mora se kazati, sve nije bilo jednako poželjno. Otuda je književnost bila na neobičnoj sredokraći između legitimizacije poretka i njegovog osporavanja, najčešće ezopovskog. Komunizam je verovao da kultura i u okviru nje književnost imaju suštinski značaj u stvaranju novog i „očekivanog čoveka“. I dobar deo književnost je ispunjavao ili barem nije dovodio u pitanje tu veru, što je književnosti davalo posebno mesto u društvu.

Ipak, čini se da je književnost bila i jedino polje slobode?

G.B: Upravo zbog značaja koji je imala i, ništa manje, zbog sopstvene unutrašnje prirode da prevazilazi zadate okvire poetike, forme ili pak društvenog poretka, književnost je postala praktično jedino polje dozvoljene i brižljivo kontrolisane slobode. Vrlo je jasno vidljivo da je književnost imala mnogo veću slobodu nego istoriografija, filozofija ili žanrovi društvene teorije. Na tome se temeljio javni uticaj književnosti u drugoj polovini XX veka.

Pogledajte samo jedan primer. Kada su početkom devedesetih nastale političke stranke, građanske inicijative i nevladine organizacije, brojni i raznovrsni mediji i parlament, odjednom je književnost, kao po zakonu spojenih sudova, postala gotovo nevidljiva u javnom prostoru, da bi do danas postala takoreći marginalizovana. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih niste mogli da zamislite nijednu društvenu i političku, uopšte javnu temu, a da ključnu ulogu u njeno javnom prezentovanju nemaju pisci. Ostavimo po strani sadržaj te prezentacije, ali prisustvo pisaca ne možemo prevideti. Danas ne možemo da zamislimo gotovo nijednu temu u kojoj bi šira javnost očekivala da pisci nešto kažu. Ne zato što pisci nemaju šta da kažu, nego zato što praktično niko ne veruje da je važno to što bi oni rekli.

Danas su važne figure javnog diskursa političari, NGO aktivisti, biznismeni, javni intelektualci u liku analitičara opšte prakse, blogera i kolumnista.

Otuda verujem da se ta vekovna veza književnosti i politike raspala, ali tako što je politika zauzela ceo javni prostor, dok je književnost u javnom prostoru opstala samo incidentno. Postoji, međutim, i dalje inercija po kojoj se u pojedinim analizama piscima daje veća uloga nego što je već neko vreme objektivno imaju. Što ne znači da i sami pisci ponekad nisu skloni da u to poveruju. Politička karijera Dobrice Ćosića pokazuje kako je i on sam precenjivao vlastiti politički uticaj.

Koje teme zaokupljaju autore sa ovih naših prostora?

G.B: Naša književnost, pogotovu vrhunska, veoma je raznovrsna i sa stanovišta poetike i sa stanovišta tema. Pogotovu sa stanovišta poetike. Sve zamislive poetike, od „dobrog, starog realizma“, preko poznih odjeka modernizma i očuvanih tragova postmodernističkih istraživanja, do eksperimentalne proze i sve bleđih tragova avangardnih iskustava nalate se na sceni. Naravno, ovo je, ipak, najpre vreme obnove priče i sasvim je očigledno da će to vreme potrajati. Kada je reč o temama, sigurno je da prevladavaju istorijske teme, pri čemu se srećemo sa istorijom najstarijih vremena, kada se ona jedva odvaja od mita, do istorije novijih balkanskih ratova. Ali je sve više savremenih tema u rasponu od intimističkih priča do društvene kritike, pa čak i koketiranja s tržištem.

Pošto je književnost prestala da bude društveno relevantna, srpski pisci su, polovinom devedesetih, prvi put shvatili da postoji tržište. Otuda sve više pisaca, pa čak i nekadašnjih pravovernih pesnika i pripovedača, piše romane, jer je roman poslednja forma književnosti koja je ostala u kolikom-tolikom javnom polju. Kada danas prosečan čitalac kaže književnost, on, zapravo, misli na roman. I onda možemo da vidimo kako mnogi pisci, pa i neki vrlo talentovani, odustaju od svojih autorskih rukopisa i poetičkih iskustava praveći kompromise sa stilskim, retoričkim i pogotovu tematskim zahtevima tržišta. Po pravilu, na štetu svojih knjiga i svakako na štetu svojih čitalaca.

 A zapadna književnost?

G.B: Ona nipošto nije jedna i jedinstvena celina. Upravo u njenoj raznovrsnosti počiva njen veliki značaj. Recimo to ovako: pošto se mnogo ranije oslobodila društvenih obaveza i balasta, zapadnoevropska književnost je imala dugo vreme trajanja da izgrađuje svoj tematski prostor i da stvara polje uticaja na svoje čitaoce.

U svojim esejima ste se bavili i pitanjem kako danas reafirmisati moć književnosti kao jedinstvenog vida „odbrane od stvarnosti“ i izvora alternativnih vrednosti?

G.B:  Mislim da je to prvorazredno pitanje i da od njega zavisi ne samo javni status književnosti nego i naša sposobnost da razumemo vlastito doba. Nekada je Arhipelag Gulag potresao sovjetski politički poredak i savest evropskog čoveka. Danas su mesto takvih knjiga zauzele političke i tabloidne afere, Vikiliks i medijski senzacionalizam.

Tu se srećemo s pitanjem: zašto nam je književnost važna? Šta nam ona još uopšte govori? Meni se čini da uz pomoć drugih medija i žanrova, znanja i iskustava ne možemo iskazati sve drame i iskušenja kojima se književnost bavi u celoj svojoj istoriji, pa tako ništa manje ni danas. Nije pitanje da li će pisci biti društvene zvezde, pitanje je da li smo u stanju da prepoznamo najbolje knjige svog vremena. I da li nam društveni kontekst i beskrajno vreme zabave koje ga obeležavaju daju priliku da to učinimo.

Kada nema socijalne ili neke druge opštevažeće funkcije književnosti, onda nam ostaje individualna funkcija književnosti, što uopšte nije loše. Individualna funkcija književnosti to, dakle, znači šta književnost predstavlja za svakog od nas ponaosob i u kojoj meri utiče na naš svakodnevni život. Čovek koji čita dobre knjige jeste istinski nezavistan čovek. On razume svoje vreme, njima niko ne može da manipuliše, on raspolaže snagom koja je danas tako retka.

U Zapisima o umjetnosti iz 1952. godine Vladimir Desnica je predlagao da se, u ime odbrane umetnosti od ideoloških i drugih društvenih funkcionalizacija, različitim imenovanjem jasno razdvoje oblasti neutilitarne, autentične beletre od takozvane primenjene književnosti. Da li su takve ideje u današnjem vremenu ponovo aktuelne?

G.B: Pisao sam o tome u jednom eseju. U naše vreme javni prostor zauzela je komercijalna, tabloidna književnost. Ona u potpunosti odgovara pogledu na svet tabloidnog čoveka našeg doba. Neću da kvarim ničiji izbor, ali ključna opasnost je u tome što se tabloidna literatura, kao kakva lažna menica, netačno izdaje kao književnost i time zadobija legitimitet koji joj ne pripada. Bilo bi vrlo važna da se napravi jasna razlika između književnost kao umetnosti i kao kulturnog sistema dugog trajanja i tabloidne literature kao izraza razobručene zabave i kontaminacije društvenog prostora.

Kako vam izgleda izdavačka scena u Srbiji?

G.B:  Izdavača ima mnogo, ali se malo razlikuju. Objavljuje se mnogo knjiga, verovatno i previše za jednu ovoliku sredinu, ali to je uglavnom sve jedna te ista ponuda. Proizvodi se istost, što je dobrim delom posledica globalizacije izdavačkih programa. Svega nekoliko izdavača izdavaja se po jasnom konceptu. Profesionalni standardi su, generalno uzev, značajno opali, ali se mora reći da tu glavna krivica nije na izdavačima. Tržište ne podstiče izdavače da budu bolji nego što sada jesu. Pogledajte kako izgledaju neke od najčitanijih knjiga ili kako zvuči njihov srpski jezik, pa ćete videti da to njihovoj mnogobrojnoj publici uopšte nije važno.

Kako objašnjavate svoju izjavu da je književnost najbolji srpski proizvod?

G.B: Najpre da kažem da nije velika konkurencija. Osim rezultata u nekoliko kolektivnih i pojedinačnih sportova i samih umetničkih dela, šta mi to još proizvodimo? Političke ideje ili političku praksu? Ili možda neko ekonomsko dobro? Književnost od Andrića i Crnjanskog, preko Kiša i Pekića, do Albaharija i Vladimira Tasića jeste svakako nešto najvažnije što smo kao zajednica dali u modernom dobu.

Koje su knjige savremenih istoričara bestseleri?

G.B:  Imamo odlične istoričare i bilo bi dobro da su više čitani. Bolje bismo razumeli i svoju istoriju i svoju savremenost. Mi kao društvo ritualno cenimo svoju prošlost i poštujemo svoju istoriju, ali o njima znamo najčešće samo iz druge ili treće ruke, iz usmenih pričanja i kafanskih nadgornjavanja, iz legendarnih izvora i paraepskih zanosa. Pred nama su teški izazovi, dostojni najvažnijih trenutaka naše istorije i najboljih generacija moderne epohe našeg društva. Nećemo savladati te izazove ako ne budemo čitali ozbiljne knjige.

 

 

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .