Diktafon

Nenad Stanković: Magazin posvećen Tesli

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

 

 

“U dijaspori i rasejanju pravo novinarstvo ne postoji. Ako izuzmemo Vest, sa svim nedostacima koje imaju, ne postoje mediji koji se profesionalno bave životom naših ljudi u dijaspori. Recimo lokalne novine i radio i teve programi neće objaviti informaciju o Festivalu srpskog filma, ukoliko im ne platite oglas. A taj Festival, u Torontu je u poslednjih 14 godina najmasovnija kulturna manifestacija kod nas, otkriva Nenad Stanković, izdavač nekoliko uspešnih magazina iz Toronta.

Među onima koji su početkom devedesetih godina prošlog veka odlučili da započnu novi život u Kanadi je i Nenad Stanković. „Naoružan“ diplomom Fakulteta dramskih umetnosti i bogatim novinarskim iskustvom, radeći kao grafički dizajner relativno brzo se snašao. Od 1999. godine izdaje i uređuje časopis na srpskom jeziku Mi magazin, a uz finansijsku pomoć malih i srednjih preduzeća, čiji su vlasnici poreklom sa naših prostora, organizuje već tradicionalni Festival srpskog filma, koji je ove godine prvi put podržala Kancelarija za dijasporu vlade Republike Srbije, uz to redovno dovodi i pozorišta iz Srbije, organizuje koncerte… U međuvremenu je pokrenuo još dva magazina – Culture Bridge (2010.) i Tesla magazin. Kako kaže u pripremi su digitalne verzije magazina koje će moći da se kupe preko Apple i Google Play prodavnice.

Izdajete tri časopisa i organizujete Festival novog srpskog filma. Da li se može bez sponzora?

Naravno da ne može. Rekao bih da 80 odsto vremena odlazi na prodaju, a ostatak na produkciju i kreativnost. To je priča o miljeu u kome živimo, a to je milje masovne kulture i tržišnog društva.

Uz vaše ime, najčešćce, stoji “ambasadro srpske kulture u Kanadi”. Prija li Vam to?

Treba reći da je kultura uz sport najvažniji kanal kroz koji se Srbija predstavlja u svetu. U Srbiji ne postoji kulturna politika koja bi ukazala na značaj ove teze. Sve zavisi od volje i interesa pojedinaca. Glavni kulturni model u dijaspori je “model tezge”, dok je u Srbiji to model preživljavanja. Jedan od ministara kulture koji je dolazio u Toronto sa svojom “tezga” predstavom mi je rekao svojevremeno kako bi država trebalo da bude partner sa nama organizatorima i producentima kulturnih događaja ovde. Valjda ga je bila “ponela” činjenica da u Torontu na pozorišnu predstavu JDP, Ateljea ili Zvezdara teatra dođe preko 1000 ljudi. Usprotivio sam se tom stavu jer je to potpuno pogrešno razmišljanje koje kulturu u krajnjem slučaju svodi na tržišni produkt koji treba samo da se proda. Tako su ovde dolazile i predstave na lažne i nepostojeće festivali da bi se valjda u Beogradu iz nekih fondova uzimale neke pare. To je država podržavala, jer je nemoguće da ministri kulture i dijaspore koji su često bili u tim svitama, to nisu znali.

Ambasador kulture je novinarska kovanica i u suštini je laskavo priznanje kolega. U dijaspori ne postoji “infrastruktura” koja bi omogućava,a da se sprovodi ta “nepostojeća” kulturna politika. Moje novinarstvo je neka vrsta bloga, jer pojedinac nije u stanju da se sistematski bavi problemima ili vestima koji se tiču našeg života u rasejanju.

Koji su bili Vaši motivi da pokrenete Mi magazin i Culture Bridge?

Mi magazin je nastao posle bombardovanja, posle nekih tekstova o nama koji su se pojavili u našoj štampi i koji su govorili o nama kao nostalgičnoj amorfnoj masi. To naravno nije bilo tačno i nije bila prava slika o nama. Srbi i ovde u rasejanju ponaosob mogu da budu Nobelovci ili selektori fudbalske reprezentacije, ali kao zajednica nemaju artikulisan interes u kanadskom društvu. Crkva, kao i verovatno u Srbiji, koja bi po prirodi trebalo da bude deo društva, ima težnju da se stavi iznad svega. Tako dobar deo naše populacije ostaje izvan bilo kog organizacionog modela. Treba, međutim, reći da je Crkva imala izuzetan značaj u očuvanju tradicionalnih vrednosti srpske zajednice u dijaspori.

Magazin se bavi, uglavnom, kulturom i umetnošću i predstavljanjem naših, mahom uspešnih ljudi. Moto Mi magazina je: magazin o vama i nama, što govori o našem podeljenom društvu, i podeljenoj dijaspori i u toj zamjatinovskoj reči “mi” pokazuje želju za nekim zajedništvom. Jedan od mojih prvih tekstova bio je razgovor sa jednim srpskim nacionalistom koji se predstavio sintagmom “ja sam veliki Srbin”. Živo me je interesovalo kako izgleda “veliki Srbin”. Sreo sam jednog starca petrificiranog u prošlosti, u čijoj glavi je još trajao Drugi rat. To su ljudi koji bi da našu decu šalju na Kosovo, koji u nama vide potomke udbaša i decu komunizma. Oni skloni da me napadnu što je magazin na latinici, a ispostavi se da njihova deca ne samo da ne znaju ćirilicu, nego ne znaju ni srpski. Tim “velikim Srbima” sam rekao da ne želim da budem ni veliki ni mali Srbin, jer sama činjenica da sam Srbin nije moj izbor, niti želim da moj sin Nemanja nosi to breme Srpstva. Želim da bude normalno što sam Srbin i da se zbog toga ne stidim. Taj Veliki Srbin mi ništa nije rekao na to.

Culture Bridge je magazin na engleskom koji izlazi povremeno i predstavlja naše ljude koji su u svojim domenima rada postigli rezultate koji prevazilaze okvire srpske zajednice.

Kako je nastala ideja da pokrenete Tesla magazine?

Tesla je još uvek underground pokret u Americi. Ima dosta akademskih ljududi koji pišu knjige i izučavaju Tesle, ali njime se bave alternativni tipovi i fanatici koji, recimo, u svojim garažama na Zapadnoj obali razvijaju svoje pronalaske zasnovne na Teslinom nasleđu. Sa druge strane, Tesla kao da je magnet za more čudaka i ludaka kojima je Tesla bitan samo u domenu zaumnog, te raznih teorija zavere.

Prošle godine sam duže boravio u Beogradu i jednog dana sam krenuo Bulevarom, pa od Slavije do Kalemegdana tražeći – Teslu. Ušao sam u svaku knjižaru pitajući za bilo koji naslov o Tesli. U samo dve od desetak knjižara sam našao dva naslova, od kojih je jedan bio jedna stara monografija.

Poslednji doktorat sa temom vezanom na neki način za Teslu bio je na ETF u Beogradu u drugoj polovini 30-tih godina prošlog veka. Ne zna se da li je neko i pokušao u akademskom svetu da istražuje bogato nasleđe iz Tesline zaostavštine koja leži u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Može se reći da je Tesla u Srbiji neka vrsta kulta ličnosti i da ljudi jako malo u suštini znaju o značaju njegovih pronalazaka i otkrića. U tom moru idolopoklostva, malo se u suštini o Tesli razmatra i u SANU (akademiju koja je odbijala da u svoje redove primi velikog naučnika i u koju je Tesla svojevremeno primljen tek iz trećeg puta).

Sa druge strane, u Severnoj Americi Tesla kao da je izbrisan iz istorije. On je, ipak, američki pronalazač i naučnik jedan je od onih ličnosti koji su obeležili drugu američku i svetsku tehnološku revoluciju. Njegove je izume i patente koristio Vestinghaus kada je gradio prve hidroelektrane na Nijagari, njegovi generatori su osvetlili svetsku izložbu u Čikagu 1893. godine, što je bila prva značajna pobeda u tzv. “ratu struja” sa Edisonom. Tesla ne može da prodre u “main stream media” niti ga ima školskim programima. Nedavno je Time ponovo objavio specijalno izdanje posvećeno Edisonu (prvo izdanje je bilo 2010.). Na spredu od dve strane nalazi se fotografija pomenute Kolumbove izložbe u Čikagu 1893. godine. Tamo se Tesla ne pominje, već samo podatak da je Čikago bio osvetljen sa nekoliko stotina Vestinghausovih generatora i četvrt miliona sijalica. U Smitsonijumovm muzeju u Vašingtonu na predavanjima o elektricitetu i eliktričnoj struji, jedina reč na usnama uglednih predavača je – Edison.

Zbog čega je to tako, bilo je vaše pitanje američkim poznavaocima, profesorima i piscima knjiga o tehloškom razvoju i Teslinoj zaostavštini?

Amerikanci su primarno posvećeni pravljenju novca (money making) i biznisu. Osnovni biznis Amerike je – biznis. Tu je Edison, za razliku od Tesle, bio pravi maher, dok je Tesla bio u magnovenju kreativnost zanesen željom da doprinese čovečanstvu. U tom agonu “money vs. creativity”, novac uvek pobeđuje. Zato danas kad dobijete račun za (naizmeničnu) struju, na njemu je naziv korporacije “Edison”. “Jednosmerni” Edison “pobeđuje” i danas posle više od jednog veka i to u polju biznisa naizmenične struje. Desetine korporacija imaju naziv velikog američkog pronalazača i biznismena Tomasa Alve Edisona, a Tesle do skoro nije bilo nigde.

Tek se pojavom kompanije Tesla Motors i elektro automobila Ilona Maska (Elon Musk), pokrenulo interesovanje za Teslu.

Recite nam nešto o Teslamaniji koju organizujete u Torontu u julu?

Teslamaniju su sa Tesla magazinom pokrenuli Kanađani: Udruženje pronalazača Ontarija i ljudi koji se bave Teslom i medicinom.

Tesla Magazine je suorganizator Teslamanije (www.teslamania.tv), četvorodneve manifestacije koja slavi Teslino ime i rad, i održava se u Torontu od 10-13. jula 2014. godine.

Ova manifestacija održava se na nekoliko mesta u gradu i okupiće nekoliko hiljada ljudi. Otvaranje će biti na Teslin rodjendan 10. jula u Ontario Science Centre. Sutradan će u knjižari Conspiracy Book Store, autori radova o Tesli govoriti o svojim knjigama i potpisivati ih.

Planirano da se u subotu, 12. jula održi reli Tesla automobila, kao i reli motorciklističkog kluba “Tesla” iz Toronta, te skupljanje na Cherry Beach u Torontu. U Južnom Ontariju postoji blizu 300 vlasnika Tesla auta. Njih 50 su članovi Kluba zaljubljenika u ovaj, po mnogima, najbolji američki automobil.

Za nedelju 13. jula planiran je izlet na Nijagarine vodopade gde bi se obišao Teslin spomenik i prva električna centrala koju je sagradio Vestinghaus po Teslinim patentima i izumima.

Tesla magazin organizuje uveče 12. jula Tesla Dinner Party, gde će se uz prigodan program služiti jela koja su bila na meniju koji je i Tesla konzumirao pre više od 100 godina, kao i jela iz Teslinog kraja. U završnici su razgovori da Tesla Magazine na toj večeri sakupljanja sredstava za izlivanje kopije Tesline skulpture u bronzi, akademika Kokana Todorivića, i to je za ovaj događaj dobra prilika. To je skulptura koja već stoji na Long Ajlandu, a postoji interesovanje da, pored Toronta, bude i u Hamiltonu.

 

 

 

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .