Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
„Rekao bih da svako društvo i država, barem oni u kojima sam živeo, imaju svoje komparativne prednosti i potencijale, ali i niz manjih ili većih problema i izazova sa kojima se suočavaju. Izazovi sa kojima se Srbija suočava su veoma veliki. Pre nekoliko meseci, ako me sećanje ne vara, Božidar Jakšić je u jednom intervjuu dao izvanrednu analizu savremenog srpskog društva, kojoj se nema šta mnogo dodati ili oduzeti. On je konstatovao da ʻne znamo razmere naše propastiʼ, tj. da tih razmera nismo svesni ili ne želimo da ih budemo svesni. Problem dakle nije samo u razmeri problema, već u odsustvu svesti o njihovom karakteru, i nedostatku snage i želje da se ti problemi na ozbiljan način rešavaju, i ideje kako da se to uradi“, kaže u intervjuu za Medijasferu prof. dr Davor Džalto, jedan je od značajnijih teoretičara umetnosti i teologa mlađe generacije.
Za njega je blaženopočivši o. Radovan Bigović jednom rekao da je „celovit intelektualac“ i „jedan od najobrazovanijih lјudi“ koje ima današnja Srbija.
Rođen je 1980. u Travniku. Vanredni je profesor istorije i teorije umetnosti, religije, i pravoslavne ikonografije na Američkom univerzitetu u Rimu (The American University of Rome). Naučni je saradnik i predsednik Naučnog veća Instituta za filozofiju u društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, kao i predsednik Instituta za studije kulture i hrišćanstva. Kao hononarni i gostujući profesor predavao je na više evropskih i američkih univerziteta. Objavio je šest knjiga i veći broj naučnih radova i eseja iz oblasti istorije i teorije moderne umetnosti, teologije, filozofije religije i kulturologije. U svom umetničkom radu koristi se medijima slikarstva, instalacija i intervencija u prostoru.
S obzirom na Vaše iskustvo života i rada u različitim zemljama, počev od Srbije, preko Nemačke, Sjedinjenih Država, a sada i Italije, kako ocenjujete situaciju u Srbiji danas i u kojoj meri je ona slična ili različita od prilika u drugim zemljama zapadne Evrope i Amerike?
Izazovi sa kojima se Srbija suočava su veoma veliki. Mislim da je srpsko društvo u situaciji jednog potpunog ekonomskog, moralnog i intelektualnog bankrotstva, i u toj opštoj impotenciji se pliva kao u nekom živom blatu – što više pravite nekoordinisanih poteza, to više tonete. Problemima se pristupa površno, a predlozi za takozvana rešenja i „reforme“ su ili bazirani na potpuno pogrešnoj dijagnozi, zbog čega je onda i terapija pogrešna, ili na površnosti pristupa, pri čemu se samo zagrebe po površini problema uz iluziju da se time došlo do njegovog korena.
Ne treba, naravno, izgubiti iz vida ni međunarodni kontekst koji nije povoljan, i međunarodne faktore koji su često značajna komponenta u strukturi problema sa kojima se društvo suočava, ali to naravno ne može biti izgovor.
Konačno, treba pomenuti i dobre inicijative, i kvalitetne pojedince kojih takođe ima, ali koji nažalost nemaju dovoljnu vidljivost i podršku.
Kakva je, u takvoj situaciji, uloga medija i društvenih elita?
Uloga medija i društvenih elita je u mnogočemu ključna. Nažalost, veoma je malo prostora da kvalitetni ljudi značajnije utiču na javno mnenje. Političkim elitama još uvek nije cilj da ozbiljno pristupe rešavanju mnogih problema iz niza razloga. Oni manjeg intelektualnog i moralnog formata, su zadovoljni sitnim privilegijama i „plivanjem u mutnom“ – jer šta bi inače drugo radili! Odsustvo bilo kakvog sistema i poplava kvazi-vrednosti su jedini način da oni nešto budu i da nešto znače, barem na određen i kratak period. Oni inteligentniji su možda i svesni razmera problema, obima i dugotrajnosti posla koji je potreban za njihovo rešavanje, ali se ne žele upustiti u taj proces jer on tek dugoročno može dati neke rezultate, a u situaciji kada nemate nikakav ozbiljan i funkcionalan sistem, dugoročno planiranje i nije naročito profitabilno. Da ne pominjemo veoma unosne koruptivne „poslove“, koji im obezbeđuju novčana sredstva koja normalnim putem nikada ne bi stekli (često se ta brzo stečena sredstva isto tako brzo i istope, ali to je već druga priča).
Zbog toga je lakše davati iluziju nekog smisla i rešenja koja u stvari to nisu.
Ljudi vole iluziju, i često će pre glasati za iluziju nego za susret sa realnošću ako taj susret podrazumeva rad i preuzimanje odgovornosti za situaciju u društvu i za sopstveni život. Mediji u tom konstruisanju realnosti imaju nezaobilaznu ulogu. Uz simuliranje smisla i nešto jeftine zabave, moguće je ne samo vladati jako dugo i jako korumpirano, već i oblikovati ljude na određeni način. Pogledajte samo turbofolk – nekada je to bila jedna (iako snažno propagirana) forma pop-kulture (kič kulture svakako) koja je po potrebi delovala kao anestetik ili kao psihoaktivni narkotik, ali je kod određenog segmenta populacija izazivala i protest i bunt protiv takve (ne)kulture. Danas je turbofolk apsorbovan, i postao je način postojanja društva i za one koji samom turbofolku nisu skloni. Pošto je postao sveprisutan, sve ga je teže primetiti.
U svojim knjigama i esejima ste bliže analizirali i logiku savremenih medija masovne komunikacije. Da li možete ukratko reći o kakvoj logici se radi?
Prostor i vreme koje imamo ovde na raspolaganju ne dozvoljavaju detaljniji odgovor na ovo važno pitanje. Medijska sfera je višedimenzionalna i ne bi bilo moguće dati jednu, jedinstvenu i jednoznačnu ocenu. Ako govorimo u načelu o medijima masovne komunikacije, i to o velikim medijskim kućama, mislim da se često susrećemo sa fenomenom o kome je još Orvel jako dobro pisao u svom tekstu o slobodi medija – problemu autocenzure.
U demokratskim društvima (tj. onima koji barem formalno imaju demokratski poredak), kontrola javnog mnenja se ostvaruje preko kompleksnih tehnika propagande koje je PR industrija počela da razrađuje još od Prvog svetskog rata. Jedna od važnih karika u lancu konstruisanja medijske (hiper-realne) slike jeste i autocenzura, tj. svesno i voljno izostavljanje određenih tema, i kada ne postoji ekplicitna zabrana ili pritisak sa strane, ili formulisanje tema na način koji će se uklopiti u dominantni ideološki okvir i u zahteve tržišta (koje takođe nikada nije ideološki neutralno). Ta vrsta sofisticiranih tehnika indoktrinacije nije nužna u totalitarnim ili polu-totalitarnim društvima, gde postoji veoma jasna kontrola medija u okviru striktno hijerarhijski ustrojenog društva.
Da li možete nešto više da kažete o karakteru mas-medija, naročito u kontekstu današnje Srbije?
Što se tiče Srbije, mislim da je situacija u medijima izuzetno loša. Biti slobodan medij, novinar ili intelektualac, koji ima mogućnost da preispituje sve teme i dovodi u pitanje društvene procese i odluke onih na vlasti, je moguće ostvariti samo po veoma visoku cenu, po cenu marginalizacije i jako ograničene čitalačke/gledalačke publike. Primetna je i sve veća koncentracija vlasti u rukama vladajuće garniture, i sve veći pritisci na medije (koji mogu biti veoma različiti po svojoj prirodi). Ali to je nešto što je povezano i sa širom medijskom kulturom i medijskom pismenošću javnosti, koja još uvek ima mogućnost da prati ili ne prati određene medije ili, što je još bolje, da razvije i podrži alternativne medije koji će biti odgovorniji i profesionalniji.
Još jedan ozbiljan problem predstavljaju i jako niski profesionalni standardi naših medija. Svakodnevno možete pronaći i u visokotiražnim štampanim medijima, i u veoma gledanim elektronskim, nepregledan niz štamparskih, gramatičkih, i drugih grešaka, o logičkim da i ne govorimo. A stručnost i obaveštenost pri izveštavanju, profesionalnost i etičnost u formulisanju vesti, njihovoj analizi i plasmanu, su postali vrsta na pragu izumiranja, koju praktikuju još samo izuzetni pojedinci. Ovo je povezano i sa potpunim kolapskom srpskog obrazovnog sistema, što je druga tema, ali je i blisko povezana sa pitanjem medijske sfere, budući da su mediji i obrazovanje ključni za dobro funkcionisanje građanskog društva i demokratskog sistema.
U jednom eseju ste se bavili i temom masovnih medija i „carstva prolaznog“? Šta pod tim podrazumevate? Šta „carstvo prolaznog“ govori o savremenoj kulturi?
Formulaciju „carstvo prolaznog“ sam zapravo pozajmio od Žila Lipoveckog, iz naslova njegove knjige koja se bavi logikom mode, kao veoma zanimljive pojave unutar savremene (pop) kulture. To mi se učinilo kao zgodan i veoma deskriptivan način da se sažeto opiše logika mnogih pop-kulturnih pojava, uključujući i mas-medije. Drugim rečima, žeđ za „novim“ i „novostima“ koja se ogleda u mnogim segmentima savremenog društva ima svoje kako tržišne tako i ideološke implikacije. Te „novosti“ kojima smo svakodnevno zatrpani preko TVa, reklama, facebooka, i sl., najčešće u stvari uopšte nisu nove.
Njihov cilj nije prevashodno informisanje i davanje nekog konkretnog sadržaja, već razvijanje zavisnosti od istih. To je zapravo afirmacija konzumerističkog mentaliteta u medijskoj sferi, gde će biti stvorena potreba za neprekidnom izloženošću medijima i njihovim (multimedijalnim) slikama. Ovo je veoma zanimljiv i kompleksan fenomen, a mogućnosti manipulacije tako indoktriniranim konzumentima je gotovo neograničena.
Na čelu ste i Instituta za studije kulture i hrišćanstva. Kada je nastao Institut i koji su ciljevi njegovog delovanja?
Institut za studije kulture i hrišćanstva je osnovan 2012. godine, čime je obezbeđen kontinuitet aktivnosti i programskih usmerenja Hrišćanskog kulturnog centra, nakog iznenadnog upokojenja njegovog osnivača i dugogodišnjeg predsednika, oca Radovana Bigovića. Odluka o osnivanju Instituta je doneta s namerom da se dugogodišnji rad Centra na polju hrišćanstva i kulture dodatno unapredi i upotpuni istraživačkim, naučnim i edikativnim radom. S obzirom na moj višegodišnji angažman u Hrišćanskom kulturnom centru, i saradnju sa ocem Radovanom u svojstvu potpredsednika Centra, odluka o mom izboru za predsednika Instituta je za cilj imala i obezbeđivanje kontinuiteta rada, i daljeg afirmisanja ideja i vrednosti za koje se zalagao o. Radovan, na kojima je Centar bazirao svoje aktivnosti.
Koje aktivnosti i projekte Instituta biste izdvojili kao najznačajnije?
Institut je u roku od svega nekoliko godina realizovao niz konferencija, okruglih stolova, seminara i izložbi, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Sarađujemo sa naučnim institucijama, fondacijama, verskim zajednicama, vladinim i nevladinim organizacijama iz Srbije i mnogih drugih zemalja, uključujući i Sjedinjene države, Rusiju, Nemačku, Veliku britaniju, Grčku, Austriju, Italiju, Rumuniju…
Od projekata bih izdvojio međunarodnu naučnu konferenciju posvećenu Milanskom ediktu, koja je održana u novembru 2013. i koja je okupila neka od najznačajnijih imena političke teologije danas, ali i istaknute istoričare, ekonomiste, politikologe i filosofe.
Takođe, veoma uspešan projekat koji je Institut organizovao u saradnji sa našim dugogodišnjim partnerom, fondacijom Konrad Adenauer, bio je i skup posvećen rodnoj ravnopravnosti u Srbiji.
Institut je organizovao i zapaženu izložbu savremenog srpskog ikonopisa u Čikagu 2012. godine, a u toku su pripreme za slične izložbe u Moskvi i u Rimu.
Od planiranih akivnosti za ovu godinu izdvajam još i međunarodnu konferenciju na temu „Religion and Realism“ koja će se održati u Rimu, a koju realizujemo u saradnji sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i Američkim univerzitetom u Rimu.
Umetnički delujete u medijima slikarstva, grafike, performansa, video arta i ambijentalne umetnosti. Kako uskladjujete sva ta svoja interesovanja?
S obzirom na poziciju predsednika Instituta, direktora dva studijska programa u Rimu, kao i akademske obaveze koje se tiču predavanja i istraživanja, ne preostaje puno vremena za obimniji umetnički angažman, koji mi je u nekim ranijim periodima bio primaran. Poslednjih godina sam, što se tiče umetničkih medija uglavnom fokusiran na slikarstvo, i to na jednu specifičnu formu ikonopisa koja izlazi izvan tradicionalnih okvira onoga što pod tim pojmom obično podrazumevamo. Neki od mojih novijih radova, nastalih u protekle dve godine, biće prikazani maja meseca ove godine, na dve odvojene samostalne izložbe na Univerzitetu u Pragu, i u Narodnom muzeju u Trebinju.
Da li će i publika u Beogradu imati prilike da vidi te radove?
Verovatno, kada se za to steknu uslovi.
