Fenomeni

Maja Vukadinović: Na kafi sa virtuelnim prijateljima

 

 

 

 

Sedim u kafiću pored reke. Rano je popodne, čeka se na slobodno mesto. Dok čekam nes kafu i kolač, posmatram okolinu. Prekoputa, sede dvojica muškaraca četrdesetih godina pogleda uprtih u svoje mobilne telefone. Svako nešto kucka na svom telefonu i povremeno promrmlja. Posle pola sata, oni i dalje ne dižu pogled sa smartfona, pomislim, možda su trgovci na berzi i čekaju rezultate važnih transakcija. Za sat vremena, međusobno su razmenili par kratkih rečenica.

 

Odsustvo komunikacije postalo je pravilo u međuljudskim odnosima. Komunikaciju u realnom životu zamenila je tehnologija. I svima je izgleda neviđeno dosadno. Samo što to ne žele da priznaju.

 

Kuckaju se poruke tokom filmskih projekcija i pozorišnih predstava. Znam ljude koji tokom trajanja koncerta na svakih pet minuta „izveštavaju“ o događajima na sceni svojim Fejsbuk i Tviter fanovima. Slikanje sa izvođačima u dalekoj pozadini se podrazumeva. Selfi sa trendi događaja je obavezna evidencija o prisustvu.

 

Kao da više nije važno uživati, prepustiti se doživljaju, ali je zato mnogo bitnije izvestiti vituelne prijatelje gde ste, šta ste, s kim ste…Stvoriti predstavu o sebi umesto živeti. I zato, nema opuštanja! Imidž je, kao u onoj staroj reklami, postao sve. Ne računa se kakvi ste zaista, već kako se predstavljate.

 

Pre neki dan pročitam odličan tekstić na Njuz.netu – čitava porodica nije mogla da poveruje da je zazvonio fiksni telefon. I ja se prijatno iznenadim kad čujem ovaj zvuk, ali me radost prođe kada sa druge strane žice čujem umilni glas koji mi nudi telešop asortiman ili cvrkućuči obaveštava da sam dobila vaučer za večeru ili putovanje koje ne smem da propustim,

 

Priznajte, kada vam je zazvonio fiksni i koliko osoba vas, uopšte, zove da se ispričate? A, zašto biste uopšte pričali, kada ćete se sa prijateljima ionako „videti na Fejsu“! Pamtite li vreme (sad stvarno rizikujem da zvučim kao dinosaurus) kada ste sa prijateljima opušteno ćaskali telefonom, da ne pominjem praistoriju kada ste se dečku ili devojci javljali iz telefonske govornice da kažete da ćete malo zakasniti?

 

Da se razumemo, ništa nemam protiv tehnologije. Živimo prebrzo, a tehnologija nam je u toj jurnjavi ipak dobar saveznik.

 

Ali, ne bi trebalo da zaboravimo da komuniciramo. Već smo isuviše otuđeni.

 

Ako nastavimo da više verujemo tehnologiji nego sebi, kako je pisala Šeri Terkl, za dvadesetak godina aktuelni filmski hit „Her“ u kome se čovek zaljubljuje u operativni sistem neće biti zastrašujuća fikcija već gorka realnost.

 

 

 

Kategorije