MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Gordana Jocić, urednik crkvenog Radija Zlatousti je dugogodišnja novinarka i urednica rubrike Kultura u kragujevačkom listu Svetlost. Autorka TV serijala Živa crkva na RTV Kragujevac, Verujem na Televiziji Kanal 9 i radio serijala O Bogu i o lјudima na Radio Kragujevcu. Autorka emisija: Arena i Ljudski grad, a slušaoce Radio Zlatousti vodi i kroz Jutrenje. U novinarstvu je od svoje 16. godine. Završila je novinarstvo na Faklultetu političkih nauka u Beogradu, a potom apsolvirala i na Bogoslovskom fakultetu. Kako kaže savladala je težak izazov biti “nezavisan” novinar devedesetih i ne krije da ju je to profesionalno iskustvo iscrplo.
–Posle toga je došlo razočaranje kada su lošom privatizacijom upropašćeni oni koji su se za drugačiju, bolju Srbiju, borili ponekad više i od samih političkih stranaka. Onda je na red došlo finansijsko iscrpljivanje medija i posledično novinara. Usledila je i degradacija novinarske profesije na mnoštvo različitih načina i oprostite mi na izrazu (pozajmiću ga od Vuka Karadžića) kurvarluk velikih razmera. Tada mi je bilo dosta svega i poželela sam da nakon godina i godina rušenja onoga što sam mislila da nije dobro i da ga treba popraviti, zidam ono što je dobro. Crkveni mediji su mi pružili takvu šansu.
Kako su crkvene radio stanice prihaćene u civilnom medijskom sektoru?
-Meni se čini da smo mi za medije koji nisu crkveni nevidljivi. Naše kolege iz drugih medija pokazale su osnovno interesovanje za crkvene radio stanice u vreme kada smo se pojavili na medijskom tržištu, u smislu želje da obaveste svoju publiku o našem postojanju, nekoj vrsti egzotičnosti naših medija, ali njihove inicijative na bilo kakvom partnerstvu sa nama, makar u stručnim organizacijama, ili na naše uključivanje u razne medijske tokove, dakle ponoviću – njihove inicijative – nema. Da još malo pojasnim: postoje pojedinci iz, da ih tako nazovem – građanskih medija, koji nas kontaktiraju i sa nama sarađuju na pitanjima koja su od zajedničkog medijskog interesa, ali to nije saradnja na nivou medijskih kuća, pa ni stručnih medijskih organizacija.
Koji su motivi za osnivanje crkvenih radio stanica? Koji stav SPC ima o crkvenim elektronskim medijima?
-Crkvene radio i televizijske stanice su osnovane svakako sa idejom da promovišu verske teme iz ugla osnivačke verske organizacije. Činilo se da u ostalim medijima nema dovoljno interesovanja za informacije koje su jako bitne verskim zajednicama i njihovim članovima, ili uopšteno za verske teme, iako nekih pomaka na bolje ima. Iz našeg ugla gledano, verske teme u ostalim medijima ne retko su tretirane površno, neznalački, bez razumevanja pravog smisla te vere. Svi znamo kakvo je današnje novinarstvo. Te boljke savremenog novinarstva nisu zaobišle ni informisanje o verskim zajednicama ili verskim temama. Uz površnost i neznalaštvo dodaću i sklonost senzacionalizmu, neodmereno kritizerstvo ili ulagivanje, manipulativnost, a ima i drugih. Nadali smo se da ćemo osnivanjem crkvenih radio stanica moći da kreiramo jedan drugačiji pristup ne samo verskim nego i drugim medijskim sadržajima. Želim da verujem da smo u tome uspeli koliko-toliko.
Koliko u Srbiji ima crkvenih radio i tv stanica?
-Pre svega da kažem da u Srbiji postoje rimokatoličke i pravoslavne radio i tv stanice. Islamskih i protestantskih koliko znam nema. Pre pet godina kada je Radio Zlatousti dobio dozvolu za rad, istovremeno je dozvolu za rad dobilo i pet rimokatoličkih radio stanica. One posluju pod zajedničkim imenom Radio Marija. Kada je reč o pravoslavnim radio-stanicama tada je osnovano 10 radio stanica, s tim što su novosadska Beseda i trstenički Logos istovremeno dobili dozvolu i za televizijske stanice. Vrlo brzo nam se pridružio i beogradski Radio Slovo ljubve koji je time postao 11. radio stanica SPC u Srbiji. U međuvremenu je osnovana u Užicu, a bilo je nagoveštaja i da će jedna radio stanica biti osnovana u Sremskoj eparhiji. Dakle, mislim da nas je 12, možda i 13 pravoslavnih i pet rimokatoličkih radio stanica.
Sa kojim se problemima, najčešće, suočavaju crvkeni elektronski mediji?
-Kao i svi ostali mediji i mi najviše imamo finansijskih problema i pored truda svih eparhija da izdvoje određena sredstva za ovu svrhu. Da je više novca onda bi i kadrova bilo više, a ulagalo bi se i u njihovu edukaciju, pa bi i programi bili bolji. Mislim da su to negde naši glavni problemi: novac, kadrovi, programska produkcija. Fondacija Konard Adenauer dva puta nam je pomogla organizujući specijalizovane edukacije baš za novinare u crkvenim medijima (mi u Kragujevcu smo bili domaćini), jednom je to učinila i Radiodifuzna agencija, hvala im na tome, ali to nije bilo dovoljno. Nama su potrebni donatori, a onda i više kadrova i profesionalne edukacije.
Zakon o radiodifuziji nije dopustio Crkvi da osniva nacionalne ni regionalne elektronske medije, već ih je ograničio na lokalno područje. Istim propisom, crkvenim elektronskim medijima zabranjeno je izdržavanje od marketinga. Da li ovakve zakonske odrebe stavljaju crkvene elektronske medije u nepovoljnu poziciju kada je reč o slušanosti i finansiranju?
-Ograničenost na lokalnu samoupravu pravi nam konkretan problem jer su naši osnivači eparhije koje su, kao što znate, regionalnog karaktera (iako se geografski ne podudaraju sa regionima). Konkretno, u Šumadijskoj eparhiji koja je naš osnivač, nas finansiraju Arhijerejska namesništva iz Jagodine, Mladenovca, Barajeva, Lazarevca, Topole… a ne mogu da nas čuju, osim preko interneta. To se, naravno, ne dopada ni njima ni nama. Kragujevački Radio Zlatousti je taj problem pokušao da prevaziđe tako što smo svim građanskim radio stanicama u našoj eparhiji ponudili da preuzimaju delove našeg programa ili da im mi proizvodimo specijalan program za njihove radio stanice.
Oni su uglavnom pristali na ovo drugo, insistirajući na kratkim formama, ili na osnovama vere, što opet, ne može da zadovolji želje Arhijerejskih namesništva, odnosno Crkve, tako da tu postoji realan problem. Odredba o marketingu se različito tumači i nije tako stroga kako se čini kad se čita Zakon. Ali marketing u Srbiji je usmeren, delimično opravdano, delimično neopravdano, prema nacionalnim medijima, a na lokalu prema etabliranim medijima, a to su manje više oni koji su na ovaj ili onaj način vezani za državu, jer privatizacija još nije završena. Zapravo, danas uglavnom postoji dirigovani marketing, u smislu da neka politička instanca naloži nekom preduzeću da se ovde ili onde reklamira, ali to je već neka druga, vrlo krupna priča. Donatora crkvenih medija nema onoliko koliko se očekivalo, možda i zato što je i Crkva, baš kao i mnoge druge izdržavane institucije, već mnogo puta tražila i dobijala donacije za druge svrhe, a zna se da su gotovo svi, osim onih najvećih u Srbiji – finansijski iscrpljeni.
Da li postoji saradnja pravoslavnih i rimokatoličkih crkvenih medija u Srbiji?
-Nažalost ne, i to je stvarno žalosno. Čak ni protokolarna. Imali smo jedan zajednički sastanak, organizovan u Patrijaršiji povodom obeležavanja jubileja Milanskog edikta, čak je dogovoren i zajednički sajt, te nekakva razmena sadržaja, ali to nikada nije realizovano.
Inicijator ste programske saradnje i umrežavanja pravoslavnih medija.
-Jesam. Moram da priznam da sam u prvim godinama našeg postojanja mnogo više truda ulagala u umrežavanje pravoslavnih medija nego danas. Obeshrabrila me jedna stara srpska boljka, da se dogovori ne realizuju u praksi. Postoji jedna stara inicijativa da se osnuje Udruženje crkvenih emitera Srpske pravoslavne crkve, ali je to zapelo negde na vrhu. Ono što smo uspeli jeste da se umrežimo na internetu. Imamo svoju grupu, preko koje razmenjujemo sadržaje, i uopšteno gledano, vrlo smo aktivni u ovoj vrsti saradnje, to jest u preuzimanju i reemitovanju emisija jednih od drugih. Postoji, međutim, i ta mogućnost da tri sata dnevno u isto vreme svi imamo jedinstven program, ali ona do sada nije iskorišćena.
Koji izazovi stoje pred urednikom jednog crkvenog medija?
-Ja sam od samog imenovanja za odgovornog urednika crvenog radija smatrala da je najveći izazov napraviti program koji je u skladu sa pravoslavnim načinom života. Pravoslavlje se, kao što znate, ne propoveda nego živi. Propoved, ili radio program kao informacija i neka vrsta edukacije je tu samo kao sredstvo koje treba da vodi pravoslavnom načinu života, baš kao post ili molitva.
A život je nešto više od informacija, od mišljenja, emocija, on je informacija, misao i emocija na delu.Naš šumadijski vladika Jovan je jednom rekao da crkveni mediji treba da budu zvono koje ljude poziva u crkvu. Meni se to svidelo. Naravno, da bi neko došao u crkvu treba da razume šta je to što ga tamo čeka, koje su mu odgovornosti u crkvi i mi smo tu da mu to pokažemo, da mu razjasnimo ako mu nije jasno. Sa druge strane, mišljenja sam da verski radio mora da bude medij zajednice, odnosno da odgovara i na druga pitanja, da se bavi svim onim temama koji se dotiču cele zajednice.
Nije dovoljno informisati one koji u Boga veruju i koji su već živi članovi žive Crkve ili informisati ih samo o usko stručnim verskim temama. Potrebno je podstaći i one koji u Boga ne veruju da nas čuju, i da veruju da od nas imaju šta da čuju. Naravno, postoje i drugi izazovi. Jedan od njih je da elektronski mediji budu prihvaćeni u samoj crkvenoj instituciji ovde u Srbiji za koju je to prilično novo, mislim sada na našu pravoslavnu crkvu, rimokatolička je u tom smislu otišla mnogo dalje. Izazov je da nas prihvati naše okruženje, kako medijsko, odnosno stručno, tako i ono koje nije medijsko. Mi smo videlo ili glas Crkve, ako je taj glas, evo da govorim samo o radiju, ogrubeo, zamućen, tvrd, ima šumove.., kako će nas onda čuti i oni što imaju uši da čuju, a kamoli oni drugi.
Autor ste TV emisije Živa crkva koja se emituje na RTV Kragujevac. Da li je to dobar primer saradnje crkvenih i civilnih medija?
-Pa i ne baš. Najbolji način saradnje bi bio kada bi Radio Kragujevac preuzimao neku našu emisiju, koju mi dobro radimo, recimo, sada emisiju o deci sa smetnjama u razvoju, ili emisiju o Mokranjcu, a mi preuzimali od njih neku njihovu emisiju koju oni dobro rade. Tako bi dobila i njihova i naša publika. Ovako mi kao radio stanica proizvodimo televizijski program što je dodatno opterećenje za nas. Dobro je da građanski mediji koriste medijske profesionalce koji su i deo žive crkve kao zajednice onda kada žele da govore o crkvenim temama. Mi smo ranije imali apsurdne primere da osoba koja sama sebe deklariše kao ateistu priprema emisiju Na braniku vere. Meni je to stvarno apsrudno. Mi bi mogli jedni od drugih da učimo, ali najbitnije je da zajednički radimo na povratku integriteta same profesije. Mislim da je to zadatak svih novinara i u tom smislu sam vam zahvalna na postojanju sajta Medijasfere koji će, nadam se, tome doprineti.
Radio Zlatousti emituje dve emisije koje su sufinansirane od Ministarstva kulture i informisanja?
-Ministarstvo kulture i informisanja do sada nam je sufinansiralo četiri radio-emisije, od kojih ove godine dve. To je najpre bio serijal Drugo ja kojim smo pokušali da proširimo granice tolerancije prema različitom. Zatim je usledio serijal Žeđ u kome smo govorili o bolestima zavisnosti. Sada nam Ministarstvo sufinansira serijal emisija Mokranjac o našem velikom srpskom kompozitoru i serijal Kada mara nema šara o deci sa smetnjama u razvoju. Volim da se hvalim da smo jedina crkvena radio stanica koja gotovo redovno dobija podršku ovog ministarstva, ali moram da priznam da, koliko znam, jedini smo je i tražili. Meni se činilo da treba koristiti ovaj resurs za naš program, da mi imamo projekte koje vredi finansirati, a sa druge strane nikada nisam propustila da naglasim da su crkveni mediji mlada medijska snaga na informativnom nebu Srbije i da ih je potrebno i na ovakav način osnaživati.
Dodaj komentar