Davor Džalto: Autokratija i demokratija ne moraju nužno biti suprotstavljene

Davor Džalto: Autokratija i demokratija ne moraju nužno biti suprotstavljene

MediaSfera

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Fotografija: Dalibor Danilović

 

 

 

Demokratske tekovina, koje su teškom mukom stečene tokom perioda moderne, nalaze se pod udarom i u mnogim zemljama koje često, gotovo refleksno, zovemo „demokratskim.” U tom smislu je neophodan kontinuiran rad, neprekidan angažman kako bi se određene demokratske vrednosti i standardi ne samo uspostavili već i očuvali  i unapredili. To je dinamičan proces u kome ostvarenje određenih vrednosti, ideala ili uspostavljanje demokratskih institutcija nije nikad završeno i jednom za svagda ostvaren cilj. Savremeno društvo je u procesu neprekidnog redefinisanja, suočavajući se stalno sa novim izazovima, smatra dr Davor Džalto.




Dr Davor Džalto je profesor istorije, teorije umetnosti, ikonografije i religiologije, i predsednik je Instituta za studije kulture i hrišćanstva. Umetnički deluje u medijima slikarstva, objekata  i instalacija. Jedan je od najznačajnijih pravoslavnih mislilaca u svetu danas. Autor je više knjiga, naučnih studija i eseja iz domena istorije i teorije umetnosti, pravoslavne ikonografije, političke teologije, religijske filozofije i kultorologije…

 

U intervjuu za MediaSferu promišlja i govori o svetu u kome živimo, knjizi Noama Čomskog koju je priredio, ulozi obrazovanja u procesu odupiranja medijskim manipulacijama….

 

Vaša teza je da se „demokratija ne poklanja, za nju se bori”. Kako vidite ćutanje društva dok svakodnevno prisustvujemo krišenju ustava, zakona, demokratskih tekovina?

 

Demokratske tekovina, koje su teškom mukom stečene tokom perioda moderne, nalaze se pod udarom i u mnogim zemljama koje često, gotovo refleksno, zovemo „demokratskim.” U tom smislu je neophodan kontinuiran rad, neprekidan angažman kako bi se određene demokratske vrednosti i standardi ne samo uspostavili već i očuvali  i unapredili. To je dinamičan proces u kome ostvarenje određenih vrednosti, ideala ili uspostavljanje demokratskih institutcija nije nikad završeno i jednom za svagda ostvaren cilj. Savremeno društvo je u procesu neprekidnog redefinisanja, suočavajući se stalno sa novim izazovima.

 

Pojedina društva uspevaju da se sa tim izazovima uspešnije nose i da na njih efikasnije odgovore od drugih. Ima tu jako puno faktora. Ja stalno ističem, po mom mišljenju najvažniji, faktor obrazovanja. Ako su građani u proseku boljeg obrazovanja oni će biti mnogo otporniji na medijske manipulacije, mnogo će više biti u stanju da artikulišu svoje potrebe i interese, i da nešto učine kako bi te potrebe i interese ostvarili.  Pod obrazovanjem, uvek to treba istaći, ne treba naravno podrazumevati posedovanje nekih diploma (naročito ne onih lažnih) jer iako formalno steknete obrazovanje (o kom god nivou obrazovanja da se radi) u lošem obrazovnom sistemu, to i dalje ne znači da ste obrazovani.

 

U svakom društvu imate ljude visokog stepena kulture i obrazovanja, one u sredini, i one sa veoma niskim stepenom istih. Poenta je samo gde se nalazi taj „prosek“, na kom je on nivou. Jer ako uspete da učinite da, recimo, 60% građana jednog društva može da prepozna i osudi medijske manipulacije ili urušavanje demokratskih tekovina, onda je to veoma drugačija situacija u odnosu na društvo gde je to sposobno da učini 5% ili 10% stanovništva. A to se onda prevodi u način na koji društvo u celini funkcioniše. Isto je i sa drugim važnim društvenim pitanjima. Kada ljudi kažu „pa svuda ima korupcije“ to je, verovatno, tačno. Ali je jedna stvar ako vi u 90% slučajeva morate nekoga da podmitite da biste dobili elementarne usluge na koje imate pravo, a sasvim druga situacija ako se korupcija pojavljuje u 3% slučajeva, i to nevezano za svakodnevno funckionisanje institutucija.

 

 

Da li smo mi kao narod skloniji autokratiji nego demokratiji?

 

Nisam siguran da mogu da ogovorim na ovo pitanje u formi u kojoj je pitanje postavljeno. Jedan od razloga je to što, koliko god to paradoksalno zvučalo, autokratija i demokratija ne moraju nužno biti suprotstavljene stvari. Jedan od problema koji je uočen još u antičkim društvima je da se „demokratska“ volja naroda može često izraziti na takav način da društvo završi u autokratiji. Jedan od razloga, na primer, za uspostavljanje sistema „principata“ pa onda i „dominata“ (jedne forme autokratije) u antičkom Rimu je bio upravo taj što je većina „naroda“ (tj. građana sa većim ili manjim učešćem u političkom životu) bila veoma nezadovoljna postojećim „republikanskim“ sistemom, gde su glavnu reč vodile uticajne, aristokratske porodice i klanovi.

 

Ako imate suštinski korumpiran sistem, u kome nema društvene mobilnosti ili je ona svedena na minimum, u kome jedan društveni sloj, aristokratija ili oligarhija, prevashodno utiču na političke odluke i procese, onda se iz toga često rađa „autokratija“ koja može imati demokratski legitimitet, u smislu da većina (obično siromašnih) građana bira jednu ličnost (vojskovođu, kralja, predsednika…) kako bi se taj „autokrata“ u ime svih izborio sa „aristokratama“ i korumpiranim sistemom. To smo videli u Rimskoj imperiji, ali verziju toga danas možemo videti širom sveta, recimo u Sjedinjenim Državama. Zato „sklonost“ ka demokratiji, ako nju shvatimo oprosto kao izraz težnji većine, ne mora nužno biti u koliziji sa „sklonošću“ ka autokratiji.

 

Priča o diplomiranim di-džejevima koje obrazuje jedan privatni fakultet otvorila je pitanje obrazovnog sistem, njegovog kvaliteta i perspektive. Tu je i sve veći broj lažnih doktora nauka? Kako vidite ove fenomene?

 

Pitanje obrazovnog sistema je otvoreno već davno, i problem je što se na njega ne daju zadovoljavajući odgovori. Od sistema obrazovanja je u većini zemalja nastalih raspadom Jugoslavije napravljen loš vic. To je jedna tužna priča o razaranju društva kroz razaranje onoga što je najvažnije za razvoj društva, a to je obrazovanje. Od toga, osim društva u celini, najveću štetu imaju oni izolovani pojedinci i obrazovni/istraživački programi koji se trude da kvalitetno obavljaju svoj posao i doprinose unapređenju kvaliteta naučnog rada i nastave, jer oni su ti koji su na udaru sistema koji je dizajniran tako da ne podržava i afirmiše kvalitet. Nažalost tendencije ni u mnogim drugim delovima sveta nisu ohrabrujuće.

 

Da li je logika hiperindivudualizna kombinovanog sa konzumentskom logikom danas postala univerzalna?

 

Postala je univerzalna u smislu da je postala dominantna i da je možemo naći širom sveta. Na sreću, nije to niti jedina logika, niti je se svi ljudi pridržavaju. Naprotiv, postoje širom sveta mnoge inicijative i napori da se unapređuje drugačija logika, logika saradnje, antikonzumerizam, koji afirmiše poštovanje prirodnog okruženja, drugog čoveka i čitavog živog sveta. Od svih nas zajedno zavisi koja će logika biti dominantna u budućnosti, i da li će, u krajnjoj liniji, organizaovan život ljudi na planeti biti moguć i u decenijama i vekovima koji su pred nama.

 

Kako se odupreti tržišnoj logici koja je prešla u sve pore našeg života, pa i kulturu?

 

Neprihvatanjem te logike kao vrhunske vrednosti i smisla, uviđanjem njenih katastrofalnih posledica na sve segmente života, ukoliko se primenjuje po principu „tržišnog fundamentalizma“. Afirmisanjem kvaliteta i nepristajanjem da jefitne reklame ili dominantne pozicije na tržištu (bilo o kom tržištu da je reč, uključujući tu i „tržište“ ideja) učine od nas mašine za trošenje novca na način kako to neke korporacije žele. Razvijanjem svesti da već i samo kao kupci/potrošači možemo bitno uticati na to kako će društvo izgledati upravo odbijanjem da kupujemo određene proizvode ukoliko je njihova proizvodnja ili distribucija zasnovana na ekspoataciji, uništavanju okoline, razaranju demokratske kulture (u slučaju tabloidnih medija na primer), i sl.

 

Iz štampe je nedavno izašla knjiga Noama Čomskog koju ste priredili. Šta nam to Čomski poručuje? Da li smo spremni da čujemo?

 

Da, knjiga Yugoslavia: Peace, War, and Dissolution (New York: PM Press), je izašla iz štampe pre nekoliko meseci, posle godina rada. Cilj je bio da se objedine tekstovi i uvidi Čomskog koji se tiču prostora bivše Jugoslavije, i da se ti procesi sagledaju iz šire perspektive, da se ukaže na njihovu kompleksnost.

 

Mnogi od fenomena i procesa koje smo videli na delu na prostoru Balkana, i koji su i dalje prisutni, implementiraju se i na drugim mestima, često sa sličnim posledicama. Tu pre svega mislim na štetne ekonomske politike, ali i na sinergiju globalnih i lokalnih faktora i struktura moći koje mogu, bez adekvantog otpora najširih slojeva stanovništva, da razore društva i države, ili da dovedu do njihovog iscrpljivanja i regresije.

 

Knjiga donosi i neke manje poznate informacije o ovom, možemo slobodno reći najznačajnijem živom misliocu na svetu, i njegovim vezama sa Jugoslavijom i njenim disidentima, poput zalaganja za „jeretičke“ profesore i studente beogradskog univerziteta (u periodu posle 1968.), ili saradnje sa Vladimirom Dedijerom.