„Pink-panterovska“ zavrzlama u Narodnom muzeju

„Pink-panterovska“ zavrzlama u Narodnom muzeju

MediaSfera

 

Piše: Jasmina Vujadinović

 

 

 

 

 

 

Divno, sunčano letnje nedeljno pre podne, , idealno za posetu, konačno otvorenom Narodnom muzeju. Dolazimo tačno u 10 časova i za tili čas, iza nas je, već bilo 30-tak osoba. Zaželeli se ljudi istinske umetnosti. 




Ulazimo u Muzej sa strahopoštovanjem i uzbudjenjem, te pomešanim osećanjima tuge (zbog 15-godišnjeg iščekivanja)  i neverice (da je tome došao kraj).

 

Oko nas je dosta stranaca. Komentarišu, fotografišu. A mi ponosni što imaju priliku da se upoznaju sa našom dugom istorijom i civilizacijskim tekovinama.

 

I sve bi bilo dobro da,  već kod prve postavke nije napravljena greška –  sa strane uredno popisani eksponati nisu i obeleženi u vitrinama.

 

Štaviše, podaci su čak potpuno izostali kod (dorskih, jonskih) stubova. Ovako, ako ne znate šta je kapitel, arhitrav venac..ostaje vam samo da zbunjeno produžite dalje.

 

A kad se nađete u sefu sa novčanicama i kovanim novcem iz različitih epoha, može vam se dogoditi da začujete upozorenje da se ne ptibližavate suvišene  staklu, iako ste zapravo na pristojnoj udaljenosti.

 

Vođeni grozničavim uzbudjenjem zbog susreta sa ostalim eksponatima, penjete se na prvi sprat. Tamo za ljubitelje slikarstva i vajarstva, počinje pravo uživanje. A vreme staje.

 

Preciznost izloženih crteža, bogatstvo boja, maestralni portreti, , kompleksnost slikarske kompozicije, grandiozne statue – ostavljaju bez daha. I inspirišu na tumačenje, razmenu mišljenja, dok asocijacije naviru.

 

A, potom, taj uzvišeni trenutak biva (opet) grubo prekinut nepristojnim reagovanjem organa reda: Ne približavajte se suviše! „

 

U neverici i kao ‘‘udareni maljem po glavi“ osetismo se nelagodno, jer to nismo doživeli ni u jednom svetskom muzeju.

 

Oneraspoloženi nastavljamo dalje, osećajući sve vreme „prikovane“ oči  organa reda. Ubrzo je usledilo još jedno upozorenje!? Nas dvoje se pogledasmo, misleći da je u pitanju skrivena kamera.

 

Više ništa nismo komentarisali, a naše nezadovoljstvo je kulminiralo kada se na poslednjem spratu iza nas, bukvalno „zalepio“ čuvar reda!

 

„Alo, Mile, ovde Laza! Drži ona dva „pantera“ na oku! Ma, ne.. Kakav Delakroa? Pink, pink! Ma, kakva televizija? Mileeee! Puče staklo na Gogenu od njihovih pogleda!!! Dovlači se ovde! „

 

Brzinom munje strčasmo niz stepenice.

 

 “Hoćeš da sednemo na kafu ispred Muzeja“, upita me prijatelj nakon izlaska na slobodu posle „pink-panterovske“ zavrzlame.

 

„Šta ti pada napamet? Pa, onda bi nam se zavukli ispod stola“, odgovorih i oboje prasnusmo u okrepljujući smeh.