Fejsbuk i grad: Dodiri nikad ne lažu, ili: Kako ne manipulisati sobom

Fejsbuk i grad: Dodiri nikad ne lažu, ili: Kako ne manipulisati sobom

MediaSfera

Piše: Milica Cincar-Popivić

Fotografija: Marija Ćalić

 

 

Prema Oksfordskom rečniku, manipulisati znači: 1) rukovati  ili kontrolisati (alatom, mehanizmom, informacijom itd) na vešt način; 2) kontrolisati ili uticati (na osobu iili situaciju) inteligentno ili beskrupulozno.




To jest, manipulisati nekim ili nečim znači učiniti nekoga ili nešto instrumentom svoje namere. Iz definicije je jasno da je jedino sredstvo odbrane znanje – tj. za manipulaciju mašinom potrebno je poznavanje te mašine i njene delatnosti; ili, primenjeno na ljude – mnome ne može manipulisati onaj koji o datom predmetu ima manje znanja od mene. Međutim, tu ima jedan problem – ne može svako sve da zna. Kako ne postati predmet manipulacije u oblasti koju ne želimo pomno da proučavamo?

 

U takvim situacijama, najčešće na osnovu sasvim irelevantnih karakteristika odlučimo kojoj osobi, ideji ili instituciji ćemo pokloniti poverenje. I tako se, naravno, često pređemo. Postanemo žrtva ne samo manipulacije spolja, već i manipulacije našeg vaspitanja, naših kompleksa, naših skrivenih žudnji – ma svih onih delova sebe koji nisu Ja. Bespotrebno, jer priroda nam je dala sredstvo koje ne laže i koje u velikom broju slučajeva možemo da  upotrebimo.

 

Možda ne pomaže pri odluci za koju partiju glasati na izborima, ali pri većini intimnijih odluka je nepogrešivo – čulo dodira. Kako se veruje, prvo čulo koje se kod čoveka razvilo.

 

Dozvolite običnom, nevinom dodiru da  vas podučava. Šta znači nevin? Nerafinisan, kao maslinovo ulje. Da nije ciljan, posledica namere, već jednostavno dodir. Namera tek treba da usledi, na osnovu onoga što će vam taj dodir poručiti.

 

Konkretno: upoznajete se s nekim i rukujete se. U toj situaciji, obično  istovremeno obraćamo pažnju na sve i svašta i to se, po pravilu, više koncentrišemo na sebe, tj. na utisak koji ćemo ostaviti, nego na drugu osobu. Od stiska dve šake registrujemo jedino da li je bio čvrst ili mlohav, da li druga osoba ima krhku, snažnu, mlohavu ili oznojenu ruku. Dodir nam je poručio mnogo više, ali ga mi nismo slušali.

 

Da jesmo, znali bismo da li  se ta osoba prema nama odnosi prijateljski, neprijateljski, ili neutralno; da  li želi da dobije nešto od nas; da li dolazimo iz istog duhovnog ili duševnog carstva (pri čemu će pri dodiru nastupiti blesak duhovne ili duševne harmonije); da li između nas postoji seksualna privlačnost (jer u tom slučaju do električnog pražnjenja dolazi nevezano sa onim što vidimo ili očekujemo); da li sa tom osobom lako možemo da uspostavimo komunikaciju, razumevanje (osećaj sigurnosti, utisak „poznatog terena“)… Itd. Ili, da dam još jednostavniji primer – dvoumite se, šta ćete obući.

 

Sklonite se od ogledala, isključite male, sive ćelije i pustite vašu kožu da izabere. Ili, uz čulo ukusa, obratite pažnju i na dodir hrane i pića u ustima. Zatim, pri izboru nameštaja, pokućstva… Oči će vam ukazati na ono što se najbolje uklapa u sliku koju trenutno želite da živite. Dodir će vam ukazati na ono što se najbolje uklapa uz vas.

 

Najlepše od svega je što vam za komunkaciju sa vašim čulom dodira nisu potrebne nikakve specijalne vežbe. Jednostavno, setite se da u svemu što radite, usmerite pažnju na dodir koji uvek postoji i registrujete njegovu poruku koju ne primetimo, jer je zanemarujemo.

 

Kladim se da će bar polovina vas (naš racio se boji nepogrešivog suda čula dodira i zato ga stalno omalovažava), nadmeno zaključiti kako je ovo frivolna filozofija. Ali, isto tako se kladim da će svi oni koji isprobaju ovaj mali eksperiment biti vrlo zadovoljni promenama koje će u njihovim životima uslediti.

 

Teks je prvobitno objavljen na portalu Konkretno