Fejsbuk i grad: O anonimnom darodavcu 5,5 miliona dolara, ili: Kako se dobra vila otkila svetu

Fejsbuk i grad: O anonimnom darodavcu 5,5 miliona dolara, ili: Kako se dobra vila otkila svetu

MediaSfera

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Marija Ćalić

 

 

Na maloj poljani usred šume sviće rano, ali ogreva kasno. U 7 ujutru trave su još uvek ušuškane u debelu perinu magle, iako se sunce koje bljeska sa kamenih vrhova planina polako sliva na visoko drveće a sa njih će, neumoljivo, i na tle. Ali polako.




Dok toplota otvori poljsko cveće i namami me da gazim kroz njega bosim stopalom, proći će 9. To ipak nije razlog da ne prostrem veš koji se noćas oprao čim ustanem, jer kad ga sunce bude dotaklo, osušiće se za tren. Sama sam dok obavljam tu rabotu; poljske živuljke nisu ranoranioci i ne pada im ni na kraj pameti da se bude, sve dok ih maglena perina pokriva. Kad se veš osuši, sklanjaću ga u društvu pčela, leptirova i raznoraznih bubica koje su zaokupljene svojim poslom te ih moje prisustvo nimalo ne zanima, i jednog vrapca koji je iz nekog razloga odlučio da mu budem kućni ljubimac; pretpostavljam da je ova livada njegova kuća.

 

Nekoliko dana sam ga gledala kako skakuće po naslaganim drvima i niskom granju jabuke zasađene ukraj dvorišta, a izgleda da je i on gedao mene, jer se juče usudio da mi priđe. Sleteo mi je na glavu, smestio se u moju kosu kao u gnezdo (šta li će moja frizerka reći na to?) i usvojio me je. Otada mi se rado spusti na glavu da iz tog svog novog gnezda posmatra svet, a slutim i da se malo pravi važan pred ostalim poljskim bićima, jer ima tako velikog zaštitnika. Zauzvrat svakim lepetom svojih krila i dodirom svog kljunića previja melem na moju, gradskim smogom zagušenu i gradskim vestima često rastuženu, dušu.

 

Dve vesti koje su mi ne privukle, već zaposele pažnju ove sedmice, nisu me rastužile. Jedna, iako me ne zanima, zato što je sveprisutna; a druga, zato što pokazuje da čovečanstvo u koje verujem postoji, ma koliko horde apatičnih kukumakala svoj pesimizam nastojale da podmetnu za mudrost.

 

Prva je o svetskom prvenstvu u fudbalu i za nju bih znala i da nije interneta. Gde ima ekstremnih sportova, tu ima i Francuza, pa tako i ovde. Na dan odlučujuće utakmice s reprezentacijom Hrvatske nisu se, u svojim jarkim jaknama, crveneli i žuteli po liticama, već su napunili kafiće planinskog gradića i gledali prenos. Iskreno,  o fudbalu ama baš ništa ne znam, ali Francuzi su se tako zarazno radovali posle pobede njihove momčadi, da mi je došlo da zapevam sa njima. Ni nalik navijačima o čijim tučama i razbijanjima čitamo u štampi, ali ovo valjda i nisu pravi navijači, već grupa nostalgičnih i uglavnom mladih sportista, ponosnih na svoju zemlju.

 

Druga je o 5.5 miliona dolara anonimnih donacija umetnicama širom sveta ili: kako se dobra vila koja se kila u liku umetničkog fotografa Suzan Untenberg, pokazala svetu.

 

Da li ste nekada razmišljali o borbi ZA i borbi PROTIV? Borba ZA je imanentna postojanju, Tvorevini. To je borba koja je život. U borbi za život vrapca koji me je usvojio nastradaju sitne bube, baš kao što u borbi za život orla koji obleće planinske vrhove u daljini, svoj izgube glodari i druge sitne životinje. Ali, ni vrabac ni orao se ne bore PROTIV drugih bića, već ZA svoj život. U prirodi postoji samo borba ZA. Borbu PROTIV, uništenje radi uništenja, izmislio je čovekov ego ili, ako ćemo verovati legendi, bivši anđeo. Onaj koji je pao kad se u njemu rodio ego, izvor sveg zla.

 

Suzan Untenberg, Foto: NY Times

 

Boriti se ZA, znači graditi, a ne rušiti. To znači ne uništavati ono što se u našu viziju ne uklapa, već izgrađivati svoju viziju. Suzan Untenberg, priznati umetnički fotograf koja sad ima 77 godina, pre nešto više od 22 godine je uvidela da za svoju poziciju u umetničkom svetu, koliko svom talentu i radu, mora da zahvali i činjenici da je imala sredstva za realizaciju tih, ne baš jefttinih, projekata. Njeni radovi su morali biti u svakom pogledu kvalitetniji od radova njenih muških kolega, kako bi stekla šansu da ih izloži.

 

 „Žene ne dobijaju priliku za samostalnu izložbu tako često kao muškarci, niti mogu da postignu istu cenu za svoje radove u svetu umetnosti“, izjavila je Suzan. Statistike kažu da na svaki dolar koji muškarci umetnici zarade u Americi i Evropi, umetnice zarade 81 cent; da ženski radovi u stalnim postavkama muzeja ova dva kontinenta čine samo 3-5%; i da je od svih samostalnih izložbi održanih u SAD 2007-2013. godine, samo 27% bilo od autora žena. Suzan je osetila da mora i znala da može da učini nešto po tom pitanju. Naravno da joj nije palo ni nakraj pameti da se bori protiv svojih muških kolega, pa čak ni protiv sistema. Njeno je bilo da se bori ZA svoje koleginice, a ne protiv bilo koga i bilo čega.

 

Zahvaljujući fondu koji je nasledila od oca, Suzan je 1996. godine pokrenula projekat za anonino finansiranje nepriznatih umetnica koje su prevalile četrdesetu. Do ove godine, više od 220 umetnica je za realizaciju svojih projekata primilo visoke svote novca,  iz nepoznatog izvora – ukupno, 5,5 miliona dolara do sada. Tek ove godine je Suzan pristala da obelodani identitet nepoznatog darodavca, tj. svoj i svoje organizacije. Na pitanje čemu anonimnost, jednostavno je objasnila: „Zaista sam naporno radila na tome da postanem poznata kao savremeni umetnik. Osećala sam da bi ova stvar (njen dobrotvorni rad, prim.prev), uticao na to kako ljudi gledaju na moj rad ili na mene.“

 

„Ja sam povučena osoba“, dodala je „i nije mi smetalo da (kao donator) budem nepoznata.“

 

Budući da je sada njen umetnički rad postao neprikosnoveno priznat, Suzan je odlučila da je došlo vreme da i njen donatorski lik izađe iz anonimnosti: „Nestrpljiva sam da moja nagrada postane što poznatija; predugo su žene bile anonimne!“ Ovim rečima je Suzan, koja živi u Njujorku, zaključila intervju koji je dala novinaru Njujork Tajmsa. Prema analizi Laure Hoptman, kuratora, najčešće reči kojima su dobitnice, a mnoge od njih danas priznate umetnice, opisivale neočekivanu donaciju, bile su „spas“ i „čudo“.

 

Dok sam čitala ovaj intervju, stalno mi je na um dolazila sledeća miso: „čudo“ nisu napravile Suzanine pare, već njena ustrajna borba za viziju u koju veruje. Kao borba svakog žitelja ove šumske poljane na kojoj sam, za svoj dom. Oni svojim postojanjem i svojom smrću održavaju savršeni poredak. Ne svesno, naravno. Ali, nije čoveku data svest da bi svesno uništavao (za to je i glupost dovoljna), već da bi, kao što druga bića svoj svet grade nesvesno, on svoj gradio svesno i zato bolje, efikasnije. Jer, to je život – borba ZA. Zaista lep život. Veličanstven.

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE