HIČKOKOVE PLAVUŠE: Bolesna opsesija glumicama

HIČKOKOVE PLAVUŠE: Bolesna opsesija glumicama

MediaSfera

 

 

Veliki engleski reditelj Alfred Hičkok, majstor filmske montaže, napetosti, ambijenta, režirao je pedesetak filmova, od kojih je nekoliko remek dela svetke kinematografije. Hičkok je stvorio i jedan osobeni stil – hičkokov stil. Ovo je priča o Hičkoku i svim njegovim glumicama, koje su igrom slučaja sve bile plavuše.




Zanimljivo je da je svoju teoriju korišćenja iščekivanja u dramatičnim scenama koristio i u prikazivanju ženskih likova, pa je tako u intervjuu koji je dao Fransoa Trifou izjavio: „Iščekivanje seksa na filmu je zanimljivije od samog čina. Zato više volim da koristim sofisticirani tip žena, prave dame, koje tek sa odlaskom u spavaću sobu pokazuju kakve su stvarno“.

 

Ženski ideal

 

Ingrid Bergman, Grejs Keli, Tipi Hedren su njegove omiljene muze. Cilj mu je bio da njegove glumice postanu likovi jednog stila – hilčkokovog stila. On je najviše voleo nežne, lepo odevene plavuše, sa lepo manikiranim noktima, kao da izlaze iz nekog bridž kluba ili nekog šik salona. Uostalom stalno je govorio da „idealna žena za njegove filmove kriminalističkog žanra treba da bude suptilana i hladna plauša“. Latinski stil žena je izbegavao. Njegove idealne glumice morale su poreklom biti iz Stokholma, Londona ili Berlina. Smeđokose, riđokose ili crnke nisu imale šanse da dobiju glavnu ulogu kod velikog režisera.

 

Hičkokov stil može se opisati kao klasičan, čak šta više staromodan. On smatra da žena treba da nosi crni somotski kostim i ogrlicu od bisera. S vremena na vreme treba da liči na učiteljicu. Njen pogled mora da bude odsutan ili izgubljen. što je inače za Hičkoka otelotvorenje jednog pretećeg ili košmarnog ljudskog stanja. Po mišljenju režisera granica između nekog šik salona i psihijatrijske bolnice je vrlo mala.

 

-Nikada nisam bio privučen ženama koje nose svoju seksualnost kao što nose bižuteriju. Mislim da je Medlin Kerol bila prototip onoga što se zvalo hičkokova plavuša. Engleskinje, Nemice ili Šveđanke mogu izgledati kao učiteljice, ali kad se oslobode okova, mogu biti fascinantne. Žene koje postepeno otkrivaju svoju seksualnos su za mene mnogo interesantnije nego one koje mi mašu seksualnošću ispred očiju, kao na primer Merlin Monro, koju posmatram kao vrlo običnu osobu lišenu tajanstvenosti, govorio je Hičkok.

 

Hičkokove plavuše

 

Medlin Kerol je prva glumica koja predstavlja njegov tip. Pojavljuje se u filmu „Trideset devet stepenica“ (1935), koji govori o ljubavi, špijunaži i fantaziji. Ova bivša profesorka francuskog jezika, sa jako naglašenim britanskim stilom, imala je svojevrstan karakter, savršenu dikciju i povrh svega se jako dopadala Hičkokovoj supruzi Almi.

 

Džoan Fontejn, čije je pravo ime Džoan Bovoar de Havilend, na početku svoje karijere je živela u istom stanu sa svojom sestrom Olivijom de Havilland. Olivija je za razliku od Džoan postala ranije slavna. Džoan se pojavljuje u dva Hičkokova filma “Rebeka” i “Sumnja”. Za ulogu u  ovom filmu dobila je Oskara za najbolju žensku ulogu.

 

Ingrid Bergman je bila već zvezda u Holivudu 40-tih godina. Snimila je film „Kazablanka“ sa Hemfrijem Bogartom 1942, a 1945 snima dva filma sa Hičkokom i to „Kuča doktora Edvardsa“ i „Ozloglašena“. Bila je idealan profil za režisera, jako poslušna i dobra na snimanju. Međutim, jednog dana se njen život pojavljuje na prvim stranama žute štampe. Ingrid se zaljubljuje u Roselinija. Hičkok joj to ne oprašta. Imaće četvoro dece, a njena ćerka Izabela će fascinirati jednog drugog režisera – Dejvida Linča.

 

Grejs Keli je počela svoju karijeru kao manekenka. Nakon izvesnog vremena Njujork joj postaje dosadan i ona se seli u Kaliforniju. Tek pedesetih godina je Hičkok primećuje i počinju da sarađuju. Igrala je učak tri Hičkokova filam „Pozovi M radi ubistva“, „Prozor u dvorište“ i „Držite lopova“. Film se snimao u Monaku, gde je upoznala princa Renija za koga se udala godinu dana kasnije.Nakon udaje Grejs napušta Holivud, Hičkoka i šou biznis. Ipak, 1962. godine pokušava da se vrati i igra u filmu „Marni“. Grejs i princ Renije su se složili da princeza nastavi svoju filmsku karijeru, ali ne i stanovnici Monaka. Umest nje ovu ulogu dobiće Tipi Hedren.

 

Vera Majls  posle uloge u filmu “Krivo optužen” Hičkok se nadao da je u Veri Majls našao zamenu za Ingrid Bergman i Grejs Keli i njenu saradnju  osigurao dugogodišnjim ugovorom. Počeo je da menja njen imidž i njeno ponašanje i namenio joj je glavnu ulogu u psihološkom trileru “Vrtoglavica”. Međutim, glumica se udaje za glumca Gordona Skota, Tarzana iz poznate televizijske serije i brzo ostaje u drugom stanju. Hičkok je njenu udaju zajedljivo prokometarisao rekavši da je “trebala da uzima kontracepciju protiv džungle”. Njena sledeća uloga bila je tek 1962. godine u čuvenom Psihu. Ostaje pitanje da je ovu pauzu u karijeri napravila jer je tako želela ili je to bila kazna za nezahvalnost i izdaju. S obzirom da je bila pod ugovorom, nije mogla da sarađuje sa drugim rediteljima i besposlenost ju je povremeno bacala u depresiju.

 

Kim Novak je za vreme snimanja filma „Vrtoglavica“ odbila da nosi crne cipele i sivi kostim koji je Hičkok izabrao za njenu ulogu. Režiser se sam brinuo o kositimima i frizurama svojih glumica i to do najsitnijih detalja. Posle ovog nesporazuma Hičkok je o glumici uvek govorio sve najgore, čak je i osporavao njen glumački talenat. Bez obzira na sve Kim je u ovom filmu bila savršena, a film je bio jedan od najgledanijih Hičkokovih ostvarenja. Igrala je dva lika – plavuše i riđokose.

 

Poput Novakove, i Eva Mari Sejnt je s Hičkokom sarađivala samo jednom. Radilo se o genijalno zabavnom trileru “Sever-severozapad” s Keri Grantom. No Eve je i pre toga bila zapažena kao izvrsna glumica – četiri godine ranije osvojila Oskara za sporednu ulogu u filmu “Na dokovima Njuroka”’. Međutim, bila je neobična zvezda, pa je nakon ta dva slavna filma na vrhuncu popularnosti usporila ritam: zbog porodičnih obavezna nastavila je da snima laganim tempom i pažljivo birajući zahtevne projekte. Pored Hičkoga i Kazana sarađivala je i s velikanima poput Premingera i Minellija.

 

Dženet Li je šezdesetih proglašena za najzgodniju glumici. Hičkok je sa njom 1960. snimio film „Psiho“, za koji je Dženet dobila Zlatni globus, za najbolju žensku ulogu. Najpoznatija scena je kada je ubijaju pod tušem skoro 20 minuta, a ostali kadrovi sa njom traju po dva minuta. Ovo je najnapetiji film Alfreda Hičkoka. Od kada je prvi put pogledala ovu scenu, Dženet Li je odbijala da se tušira. Punih 35 godina je isključivo pravila kupke, a kada stvarno nije imala izbora, nije navlačila zavesu dok se tušira, ostavljala je vrata kupatila otvorena i nije skidala pogled sa njih.

 

Tipi Hedren, zvezda filmova “Ptice” i “Marni”, najgore je prošla od svih glumica.

 

 

Hičkokove omiljene glumice su zauzete i on zapaža Tipi Hedren u jednoj televizijskoj reklamo. Čim ju je upoznao, Hičkok je počeo da joj upućuje neumesne i snishodljive komentare i priča masne viceve. Kao po šablonu, prvo joj je promenio frizuru i naredio kako da se šminka. Poručio je odeću koju je morala da nosi kako na snimanju, tako i u privatnom životu. Podučavao ju je kako da glumi, ali i kako da se ponaša. Spojio je njenu garderobu sa svojom kancelarijom.

 

Igra u filmu „Ptice“, gde joj režiser priprema veliko iznenađenje. Kako bi scene bile što uverljivije, tehničko osoblje joj je bacalo vrane u lice. Kulminacija sadističkog odnosa prema Hedrenovoj nastupila je pred kraj snimanja filma “Marni”, kada joj je Hičkok otvoreno naredio da od tog trenutka pa nadalje od nje očekuje seksualne usluge kada god i gde god on poželi kao znak zahvalnosti za to što je od nje napravio zvezdu pod pretnjom da će joj uništiti karijeru ako ne pristane. Hedrenova se odlučno okrenula i otišla.

 

Povređen i besan, Hičkok joj je uništio karijeru. Pošto je potpisala ugovor sa njim na sedam godina, više se nikad nije pojavila ni u jednom njegovom filmu. Vezana ugovorom ona nije mogla ni da snima druge filmove.

 

Priča Tipi Hedren posebno je upečatljiva danas, u svetlu #MeToo i Time’s Up pokreta.

 

Dve  zvezde u Hičkokovim filmovima

 

Marlen Ditrih je igrala u jednom Hičkokovom filmu “Veliki alibi”. Hičkok ju je smatrao više kao savršenu plavušu, nego kao savršenu glumicu. Širli Meklejn igrala je u filmu “Ko je ubio Harija” i to joj je bila to prva uloga glumice, a ne balerine.