Fejsbuk i grad: Ostati lepa i u stotoj? Saznajte kako!

Fejsbuk i grad: Ostati lepa i u stotoj? Saznajte kako!

MediaSfera

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Marija Ćalić

 

Djevojke u ljetnjim haljinama volim, peva mi Darko Rundek u glavi dok gledam papuče i šortseve sa celulitom i  bez njega, kako stoje u dugačkom redu za popularno beogradsko osveženje, ručno pravljeni sladoled bez emulgatora i doadatog šećera. U haljini bi sve te noge sigurno izgledale mnogo bolje, ali toliko je vruće, da nikoga nije briga.




Posle dana pod erkondišnom, na noćni vazduh – podnošljiv ali još uvek pretopal – izlazi se u što udobnijem i što oskudnijem autfitu. Gradeći civilizaciju, čovek je sebi nametnuo raznorazne okove. Suknja po cičoj  zimi i čarape na vrućinštini kao „poslovna odeća“, samo su mali deo tog socijalno obaveznog tereta koji nam se od dana rođenja nabacuje na pleća i sa godinama se uvećava. Na svu sreću, društvene norme nisu svuda i na svakom mestu iste. Na moj omiljeni sladoled, može se i u „kućnom izdanju“.

 

Defile golih ženskih i muških nogu ispred vitrina iz kojih prodavačice špatulama zahvataju raznobojna ledena, kremasta brdašca. Noge i njihovi vlasnici su različitih dužina, debljina, starosti. Ima mladih i  lepih kao i onih koji to više nisu; sve strpljivo i podjednako čekaju u istom redu. Gledam skup mojih opuštenih komšija; mnogima je kosa svezana u rep ili zakačena rajfom. Ipak, nađe se tu i poneka „skockana“ i isfenirana devojka, koja je u svoj večernji  izlazak uklopila i porciju  sladoleda. Ovaj put su to dve verovatno srednjoškolke dugih, pravih kosa; mlade, vitke, malo našminkane, lepe kao upisane. Ne gleda ih niko, samo sam ja obratila pažnju. Sve oči samo po vitrinama šaraju. Na +32 sladoled nema konkurenciju. Ma ko bi obraćao pažnju na nešto drugo, kad treba da izabere iz velike ponude, nije lako!

 

Podsetile su me na sliku dve retko prelepe devojčice koju je moja prijateljica stavila na svoj „Fejsbuk“ zid uz komentar: „Nije jednostavno roditi se ovako lepa. Verovatno celog života vučeš razne strahove od promene izgleda na gore.“

 

Fizička lepota. Tako krhka kategorija, da je čak i urbana letnja sparina gurne u zapećak. Malo toga je u ovom životu sasvim izvesno; činjenica da niko neće ostati večno mlad i fizički lep to jeste. Pa ipak, od malena se devojčicama, pa čak i dečacima, nameće da bez tog kvaliteta neće biti ni sretni, ni uspešni u životu. Daju se i modeli. Sada je to šestogodišnja Anastasja Knjaževa, koja je proglašena za najlepšu devojčicu na svetu. Zamenila je Francuskinju Tijan Blondo, koja je porasla. Anastasja se slika za časopise, snima reklame, daje intervjue. Čak i peva, iako joj taj talenat priroda baš i nije podarila. Uz savremene mogućnosti za obradu zvuka, to više i nije tako važno.

 

 

Anastasja trepće, šalje slatke naučene osmehe, poljupce. Kome? Bakama koje čeznu za unucima, pedofilima… ? I roditeljima drugih devojčica koji žela da njihove kćeri budu poput nje. Ali, zašto? Zato što misle da im to može napuniti konto u banci? Ili zato što su postali žrtve marketinga koji ih je ubedio da će status lepotice njihovoj deci garantovati srećan život? To nije samo moderna propaganda. U mnogim bajkama princeza, vrhovni trofej zbog koga glavni junak prolazi kroz silne muke i nevolje, ima samo dve osobine: lepa je i mila. Baš kao mala Anastasija.

 

S tom razlikom što je princeza odrasla devojka za udaju, a Anastasja ima 6 godina. I što je princeza, pre svog devojaštva, imala detinjstvo koje Anastasja nikad neće imati. Mala lepotica neće smeti da trči ili se vere po drveću ili penjalicama u parku, jer bi mogla da odere dragocena kolena. Na letovanju neće smeti da provodi dane na plaži i u moru s drugom decom, jer bi od dugog izlaganja suncu i soli njen mlečni ten mogao da izgori, a kosa da ispuca. Zauzvrat, dobila je nešto što prosečno dete nema – svest o sopstvenom fizikusu kao o instrumentu kojim treba da se posluži, da bi joj se otvorila vrata. Ako to izgubi, šta će joj ostati? Kako će kroz život? Hoće li je onda ljudi mrzeti?

 

To su misli koje prolaze kroz glavu malim Lolitama, kojima niko nikad ne kaže a još manje pokaže, da postoje duhovna i duševna lepota. Da čovek nije srećan ako je lep, već ako ume da opazi i gradi lepotu. Radost ne donose tuđi pogledi na nama, već kad naš pogled ume da vidi lepotu. O, roditelji koji otmete svojoj deci detinjstvo, gde će vam duša?

 

Pomama za fizičkom lepotom je toliko uzela maha, da sve češće čujemo vesti o ljudima, uglavom ženama, koje zavidno izgledaju i u poznim godinama, kao što je najstarija bodi-bilderka, 71-godišnja dr Žozefina Montaserio. Svaka joj čast. Ali, ne zato što u sedamdeset prvoj nosi miniće. Svaka joj čast, zato što, snažna duhom, sledi svoja interesovanja i realizue svojju viziju. Dr Montaserio, koja je ispunila svoj radni staž kao pedagog, svoje telo ne razvija samo vežbama, već i novim obrazovanjem. Kao penzioner je završila fakultet za prirodnu  medicinu i specijalizacije zahvaljujući kojima sada radi kao porodični i nutricioniistički savetnik i životni trener. Uz to drži besplatne treninge za žene u godinama. Njeno delo je značajno, jer je blagodat za druge; a ja mislim, da se zbog toga  i ostvaruje.

 

Jedinu neprolaznu lepotu ostvaruje duša, ali ni ona ne postoji sama od sebe, već je treba odnegovati. Pre svega, savladavanjem umetnosti da ne gledamo samo u svoj lik u ogledalu, već da vidimo lepotu sveta. Zar može čovek  da doživi veću radost, nego da bude sposoban da tu lepotu vidi i drugima je pronosi? Zato, kad bih imala kćerku, ne bih punila njen svet ogledalima. Umesto toga, želela bih da joj uzor bude veličanstvvena pijanistkinja Kolet Maz, poznata po svojim izvođenjima Debisija, sa kojima ne posustaje ni u svojoj 103. godini. Upravo kao što je i njen 103-godišnji osmeh zadržao lepotu detinjstva:

 

 

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE