Mediji o ženama žrtvama porodičnog nasilja: Ona je kriva i kad je ubijena

Mediji o ženama žrtvama porodičnog nasilja: Ona je kriva i kad je ubijena

MediaSfera

 

Piše: Dragana Nikoletić, Cenzolovka

 

O ženama koje su žrtve nasilja u porodici, mediji i dalje najčešće izveštavaju tako što kod publike podstiču „niske strasti“ zarad profita

 

Ukucate li u pretraživač „ubio ženu“, izaći će bezbroj članaka sa sličnim sadržajem: on je nju „iskasapio“, „prerezao joj grkljan“, „usmrtio je metkom“, kamenom, satarom, sekirom… Takve vesti često prati opravdavanje nasilnika, svesno ili nesvesno, pa ili „nije mogao da prežali što ga je ostavila“, ili je bio ljubomoran, ili je previše popio…




U situaciji kad ona preživi, broje joj se modrice i stari „grehovi“, što govori da je za svoju zlu sudbinu i ona delom zaslužna. Kriva je i ako je preminula. Ako on sebi posle čina ubistva sam presudi, to je bilo zato što ga je „pekla savest“, dok se zapostavlja veća mogućnost da je do samoubistva došlo jer je nasilnik izgubio kontrolu koju je sve vreme želeo.

 

Piše se maltene isključivo o fizičkom i seksualnom nasilju, dok se psihičko i ekonomsko ne prepoznaje. Ide se naruku zlostavljačima čak i opisom da je bio „fin, pristojan“, što, uz impliciranu „odgovornost“ žrtve, relativizuje krivično delo

 

Oni što završe iza rešetaka dobiju zaštitu patrijarhalnog načina izveštavanja, dok se zlostavljana žigoše, a ubijena brzo zaboravlja, upozoravaju aktivistkinje feminističkih organizacija.

 

Iz tog razloga – da se žrtva zapamti, ali i u cilju preduzimanja institucionalnih mera da se navedeno više ne ponavlja, aktivistkinje Mreže Žene protiv nasilja pokrenule su inicijativu da se ustanovi Dan sećanja na ubijene žene žrtve nasilja, 18. maj, koji se od ove godine obeležava. To je prilika i da se podsetimo da mediji izveštavaju o pomenutim zločinima najčešće tako što kod publike podstiču „niske strasti“ zarad profita. Ali da nije njih, femicid bi bio nevidljiv, jer ne postoji njegova zvanična statistika, naglašavaju u Mreži.

 

U ime žrtava, aktivistkinje su nedavno na plato ispred zgrade Vlade položile 40 pari crvenih ženskih cipela, aludirajući na prosečan broj femicida godišnje, ali i opominjući na odgovornost za odnos društva prema ovom, blago rečeno – problemu. Zanemarimo li državu – koja je najodgovornija – najveći uticaj na to kako tretiramo femicid imaju upravo mediji.

 

Brutalno ubistvo postaje „tragedija“

 

Gonjeni potrebom za većim tiražom, gledanošću i brojem „klikova“, oni se često služe nečasnim sredstvima u prikazivanju „tragedija“ – što ubistva nisu, već se tu radi o teškim krivičnim delima. Zbog toga je kostur medijskog priloga uveliko prepoznatljiv.

 

Dakle, nakon naslova čiju smo poentu istakli na početku, sledi razrada puna sličnih opaski i insinuacija, da je ona „provocirala odećom“, „kačila fotografije na Fejsbuk“, bila narkomanka… Siže se potkrepljuje „procurelim“ informacijama iz MUP-a i drugih ustanova. Ponovo se i ponovo iznosi intima (čak i maloletnika), bez obzira na kršenje zakona, Kodeksa i osnovnih etičkih pravila, kao i opomene Saveta za štampu, novinarskih udruženja i poverenika za ravnopravnost, i zaštitu ličnih podataka. Na televiziji se o tome šturo izveštava, pa REM i nema na šta da reaguje, ali i kad ima, regulaciono telo ćuti kao zaliveno. U komentarima onlajn vesti obično se čude „što ga nije ranije napustila“, što je sve zajedno posledica neodgovarajućeg pristupa posmatranom slučaju.

 

Isti je razlog, lična dobit, što se tonus javnog mnjenja svakodnevno podiže vestima iz crne hronike. Kad nema ničeg novog, poteže se slučaj Jelene Marjanović kopanjem po njenoj prošlosti. Ili se dosoljava plodovima nastrane mašte novinara i urednika.

 

U situaciji kad ona preživi, mediji joj broje modrice i stare „grehove“, sugerišu da je za svoju zlu sudbinu i ona zaslužna. Ako on sebi posle čina ubistva sam presudi, to je bilo zato što ga je „pekla savest“. Oni što završe iza rešetaka dobiju zaštitu patrijarhalnog načina izveštavanja, dok se zlostavljana žigoše

 

Tuđa nesreća kojom se mnogi mediji hrane još je primamljivija kad je u pitanju zvezda kao što je Nataša Bekvalac, ali se tada i više balansira, zbog njene slave i moći da plati advokate. Ali ni bojazan od sudskih sporova ne sprečava ih da je medijski čereče, pa nagađaju s kim se dopisivala, nije li bila neverna, da li je teške batine isprovocirala ili je situaciju preuveličala, jer se po difoltu u ovom društvu žrtvi ne veruje. Umesto da joj se čestita što je bila hrabra da svoju muku obelodani.

 

Paradoksalno, neke redakcije su sloganom „Stop nasilju“ davale „podršku svim žrtvama zlostavljanja“, a etiketom „senzacionalno“ u istom okviru, zapravo raspomamljivale publiku. Ne silazeći danima sa naslovnih strana u „ekskluzivnim“ vestima o pozadini krivičnog dela, Nataša Bekvalac je ponovo trpela. I s njom svaka žena koja je ikad slično doživela.

 

„Novinari prilikom izveštavanja o zlostavljanju žena obično podilaze široj publici koja navodno traži sve drastičnije opise nasilja, a zapravo oni kreiraju granice pristojnosti i humanosti u trci za većom pažnjom javnosti. Malo ko se bavi emocijama žrtve, njenim dostojanstvom i dostojanstvom njene porodice“, kaže Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra, jedna od autorki (pored Vere Milanović) istraživanja medija „Kako vas žene čitaju“. Javna glasila ističu posledice, a nemaju ni vremena ni volje da se pozabave pravim uzrocima fenomena zlostavljanja u porodici. Niti nasiljem uopšteno.

 

Piše se maltene isključivo o fizičkom i seksualnom nasilju, dok se psihičko i ekonomsko ne prepoznaje. Ide se naruku zlostavljačima čak i opisom da je bio „fin, pristojan“, što, uz impliciranu „odgovornost“ žrtve, relativizuje krivično delo. I kad je prisutna najbolja namera novinara, primetan je izostanak znanja o začaranom krugu zlostavljanja u porodici, kao i manjak insistiranja na mehanizmima zaštite.

 

Nesvesni u potpunosti svoje moći u podizanju svesti, mediji ne koriste raspoloživa sredstva da pomognu žrtvama, koje najčešće nemaju ni prilike ni hrabrosti da se javno oglase.

 

Kako vas žene čitaju

 

Upravo iz tog razloga, AŽC je u saradnji sa 12 ženskih organizacija, članica Mreže Žene protiv nasilja, svoje polugodišnje istraživanje u pomenutoj publikaciji „Kako vas žene čitaju“ fokusirao baš iz ugla onih žena koje su pretrpele neki od brojnih vidova nasilja (ili sve zajedno). Ukupno 163 ispitanice analizirale su primere dobre i loše prakse u 976 tekstova iz 2016. godine o muškom zlostavljanju žena, i anonimno se izjašnjavale kako na njih deluju naslovi, fotografije i članci u celosti.

 

Skala izazvanih osećanja bila je široka, iako uglavnom u domenu negativnog. „Bes i ljutnja“ mahom zato što se traži opravdanje za nasilnika u izgledu i ponašanju žrtve (pa kad lepa i zgodna fitnes šampionka Ana Marija Žujović dobije batine od dečka, to je zato što se „dopisivala sa trenerom“, i što izgleda kako izgleda), zatim „gađenje, odvratnost, strah, nemoć“.

 

Novinari prilikom izveštavanja o zlostavljanju žena obično podilaze široj publici koja navodno traži sve drastičnije opise nasilja, a zapravo oni kreiraju granice pristojnosti i humanosti u trci za većom pažnjom javnosti. Malo ko se bavi emocijama žrtve, njenim dostojanstvom i dostojanstvom njene porodice (Vedrana Lacmanović)

 

„Zlostavljane žene nekad i nisu mogle da opišu svoju reakciju, već su iznosile konstatacije o nepravdi koju žena trpi, razočaranje zbog ugrožavanja njene intime, senzacionalističkog pristupa i sličnog“, objašnjava Vedrana Lacmanović. Posledice su logične: te se žene sve više zatvaraju u sebe, obeshrabrene da se izbore za život bez nasilja, i bez pitanja „šta učini da te bije“ koje proizlazi iz tekstova, a potvrđuje uvreženo mišljenje većine.

 

A kako bi trebalo – pokazuju pozitivni primeri iz dnevne štampe. Konsultovati stručnjake i stručnjakinje koji bi čitaocima razjasnili fenomen nasilja, i ponuditi izlaz kroz podršku. Zakoni postoje, kao i shodne mere, pa jedino što mediji treba da učine jeste da ove podatke stave u prvi plan. Ali, da li bi tada bili dovoljno atraktivni?

 

„Mi se ne trudimo da tu temu načinimo atraktivnom, jer, zapravo, šta će ti veća i važnija vest od one koja govori o ugroženom životu“, kaže novinarka Milica Kravić, jedna od autorki (pored Tamare Srijemac) radijske emisije „Žena u kutiji“ koja se emituje jednom u dve sedmice na Prvom programu RTV.

 

„U moru senzacionalističkih naslova i pristupa temi, tvoj profesionalni i senzibilisani pristup dobija na autentičnosti i predstavlja izuzetak, nažalost“, naglašava ona.

 

Fenomen je sam po sebi toliko kompleksan da nema potrebe banalizovati ga i kititi nepotrebnim floskulama. „Dovoljno je analizirati segmente problema kao što su povratak žrtve nasilniku, način prijavljivanja nasilja, greške sistema, saradnja između institucija… ili raščlaniti Zakon o sprečavanju nasilja u porodici da bi emisija bila privlačna za slušanje“, ubeđena je Milica Kravić. Tako se em valjano informiše, em se ne krši nijedna etička norma, a ni kodeksi.

 

Urednici opravdavaju nasilnike

 

Fotografije su danas medij za sebe, a ne propratni sadržaj. I šta one poručuju? I one konkretne, kao što su Natašine modrice, i one uopštene, što treba da asociraju na nasilje, pod krinkom ili u zabludi da ga na ovaj način osuđuju, izazivaju kod zlostavljanih žena „strah, bes, tugu, sažaljenje, bespomoćnost“. Neke u toj stisnutoj pesnici na slici „vide nož“.

 

Postoji i drugi tip fotografija koje zrače porukom da je pravda zadovoljena (muške šake u lisicama, a sudijski čekić odložen), plasirane obično u nedeljnicima. Dnevna štampa trpi i portrete počinilaca dela, kao i žrtava, što je pod velikim etičkim znakom pitanja, dok se u magazinima odlučuju za „generičke“ prikaze nasilja. Upravo ono što ne treba: stisnuta šaka, flaša, sekira i drugi rekviziti ubistva smatraju se adekvatnom ilustracijom, jer u svesti čitalaca bude jasnu asocijaciju, kako tvrdi jedan urednik fotografije.

 

Na nesreću, i najsrećnije vizuelno rešenje ispitanice istraživanja podseća na nefunkcionalnost sistema, što je jedna sasvim druga tema koju bi novinari korektnijim izveštavanjem mogli da „poguraju“.

 

A šta za to vreme rade urednici? Sublimišu naopaka shvatanja u naslovu, te svaki sudske kazne vredan slučaj ima svoje „ali“ ili „zašto“. Pa je neko ubio „zbog kafane“, pretukao „što nije mogao da prežali raskid“, femicid se dešava usled „zle kobi porodice“, „povišene spoljne temperature“…

 

„Svaki put kada pročitam problematičan naslov, svesna sam šta je greška i kako bi mogla da se izbegne“, kaže Milica Kravić i na „licu mesta“ vrši zamene. Naslovi poput „Ubio je iz ljubomore“ mogli bi da zvuče „Još jedna žrtva porodičnog nasilja, slučaj odranije poznat policiji, koja institucija je zakazala?“, kako bi stavili fokus na pravdu, rad institucija, poštovanje zakona. Ili još bolje, pogotovo iz vizure žrtava – „Nasilnik osuđen na maksimalnu kaznu zatvora“ ili „Još jedan slučaj osuđenog za porodično nasilje“, što predstavlja presedan u medijima, kao i u životu.

 

Međutim, mediji bi trebalo da su društveni korektiv, a ne da se poštapaju frazom da „narod traži“ sporne sadržaje. „Kako uopšte možemo da znamo šta publika želi, kad ona zapravo uzima ono što joj se nudi“, naglašava Milica Kravić. S druge strane, medijski radnici i radnice su po zakonu i etičkim kodeksima u obavezi da im „takve sadržaje ne isporučuju, već da ih od njih štite“, dodaje. Funkcija javnih glasila je, osim obaveštavanja, i obrazovanje i podizanje svesti publike.

 

Umesto zaključka, ostaje nam da se izvinimo ženama koje su preživele užase zlostavljanja što ih tako često pominjemo u pogrešnom kontekstu. Pa i ovaj članak počinje lošim izborom izraza, iako sa ciljem da prikaže greške i omaške u izveštavanju. Izlaz je u senzitivisanju svih nas – celog društva, uključujući i novinare – ili s njima na čelu.

 

Izvor: Cenzolovka