Ivana Dukčević: Kako kreirati sopstvenu umetnost putovanja

Ivana Dukčević: Kako kreirati sopstvenu umetnost putovanja

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Ivana Dukčević

 

 

 

 

Ivana Dukčevič, profesor umetnosti i dizajna, istorije umetnosti, kostimograf, fotograf je dama koja je od putovanja napravila umetnost. Jer, kako kaže kineska poslovica “proputovati deset hiljada milja korisnije je nego pročitati deset hiljada stranica knjiga”. Ivana potvrđuje da lično iskustvo ostaje neprocenjivo, i čini onu suštinsku razliku između turiste i putnika.




Pre petnaestak godina Ivana je, uz pomoć interneta počela sama da osmišljava i organizuje putovanja. Neka od velikih putešestvija koja je kompletno osmislila i (sa prijateljima) realizovala bila su: 17-dnevni put kolima po Iranu 2014. godine, 17-dnevno putovanje u Japan, 2017. godine, koje je bilo realizovano uz sponzorstvo nekoliko inostranih kompanija povezanih sa turizmom u Japanu i 10-dnevno putovanje u jugoistočnu Tursku u aprilu ove godine.

 

 

Rođena je 1967. u Beogradu. Godine 1992. diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna, na odseku kostimografije. Zaljubljenik u umetnost, istoriju Starog sveta i putovanja (naročito vezana za područje Mediterana),. Zaposlena je kao profesor umetnosti i istorije umetnosti u internacionalnoj školi u Beogradu. O svojim putovanjima piše na stranicama svog web travel magazina „Umetnost putovanja“ .

 

 

Koja su Vaša prva sećanja na putovanja?

  

– Od malena, sa roditeljima sam putovala na način koji u našoj zemlji tada nije bio uobičajen – kolima po Evropi, po nekom otprilike utvrđenom planu. Sami su ih osmišljavali, bez interneta. Na taj način, zahvaljujući maminoj organizaciji u detinjstvu sam obišla veliku većinu severne, zapadne i srednje Evrope, ali me je ljubav prema arheologiji i antici, Mesopotamiji, Persiji, Grčkoj i Rimu – mestima gde je sve nastalo, postepeno odvela na Jug, a onda i dalje – na Istok. Pred kraj studija, 1991. godine srećnom slučajnošću jedno kratko vreme boravila sam u Libanu, posetila Siriju i Izrael. Kasnije na studijama putovala sam sa prijateljima, pa porodicom. Moj sin je porastao i više neće da putuje sa mnom.

 

Razlika između putnika i turista…

  

– Moto mog web sajta su reči Mejsona Koleja „Putnici nikada ne pomisle da su stranci“. Prosto neki ljudi putuju kao turisti, tako što znaju da su platili hotel, znaju šta zahtevaju od tog hotela, od kelnera. Ja ne putujem na taj način. Ja putujem u inostranstvo da bih videla nešto novo, da bih doživela, da bih se družila sa lokalcima, da bih probala lokalnu kuhinju, da bih išla na mesta na koja oni izlaze… Meni putovanja predstavljaju neku vrstu saznanja, priliku da sebe obogatim. Ja smatram da čovek koji tamo negde ode kada se vrati to bogatstvo koje je doneo niko nikada ne može više da mu oduzme.

 

 

 

Let balonom iznad Kapadokije, Foto: Ivana Dukčević

Za Vaša putovanja većina nas će reći da su neobična. Impozantan je spisak zemalja koje ste obišli. Da li mi pod „neobičnim“ smatramo sve što izlazi iz standardne turističke ponude, a da se, zapravo radilo o sasvim običnim putovanjima? Šta su, za Vas, neobična putovanja?

  

– Sve zavisi od toga šta je za nekoga „neobično“. Meni bi bilo neobično kada bih išla u brazilsku Amazoniju i spavala sa plemenima u šatorima. Nekome ni to nije neobično. Nekome je neobično sve što je izvan hotela sa pet zvezdica. Moje poslednje putovanje u jugoistočnu Tursku za mene nije ništa specijalno neobično. Različiti su kriterijumi za neobičnost. Putujući ovako kako ja to radim čovek otkrije neki drugi deo sebe, neki drugi deo sveta za koji nije znao. Mi smo ovde uljuljkani. Ne znamo šta se događa na drugim mestima, a pogotovo, to je moje mišljenje, da od ratova devedesetih, sankcija, ljudi skupe novac za letovanje, eventualno zimovanje i to je već uspeh.

 

Koliko traje realizacija jednog Vašeg putovanja od ideje do kupovine karata?

  

– Traje prilično dugo. Ja, recimo, Japan volim od početka svojih studija, a to je kraj osamdesetih godina. Sećam se u ulici Srpskih vladara bila je tada prva knjižara koja je prodavala turističke vodiče, koji u odnosu na današnje vodiče izgledaju veoma skromno, ali sam 1989. godine kupila Japan, Tursku, Portugal i Peloponez. Japan sam ostvarila prošle godine, ako tako gledamo prošlo je 25 godina od osnovne ideje do realizacije.

 

Tursku sam krenula da obilazim od Istanbula, a zatim krenula duž obale. Na moru sam rekla: „zašto bismo sedeli u hotelu. Hajde da uzmemo rent a car“ i za tri dana prošli hiljadu kilometara. Sledeći nivo je bilo: „hajmo Turskom kolima“, ljudi su nas gledali zabrinuto: „gde ćete po Turskoj kolima“, „da li se to sme“, „da li to može“. Onda smo upoznali jedan par, on je Turčin, ona je Dankinja, i izokola počeli da se raspitujemo da li sme po Turskoj da se putuje sa našim tablicama. Bilo je to pre deset godina. On nas je gledao sa pogledom koji je govorio: „o čemu ovi ljudi pričaju“.

 

Ponekad i sama robujem predrasudama koje su toliko daleko od istine, da prosto ne mogu da verujem. Turska je bila i ostala jedna od mojih omiljenih putnih destinacija. Sudar civilizacija, mešavina kultura, lepote prirode i obilje arheoloških nalazišta, privlačili su me da jednog dana istražim ovu zemlju. Turska je em jeftina, em prelepa: centralna Anadolija, Kapadokija, hiljadu puta su lepši nego bilo koji rizort na moru.

 

 

 Turska: reka Dalyan uliva se u more pored antičkih grobnica, Foto: Ivana Dukčević

Poslednje putovanje po jugoistočnoj Turskoj je bilo putovanje u kolevku civilizacije?

 

 – Ja predajem istoriju umetnosti i moj omiljeni deo sveta je uvek bila antika, naginjala sam Bliskom istoku, bila sam u Iranu, Libanu, Siriji, Izraelu. Ovaj deo mi je nekako ostao. Naučnici su ustanovili da su tamo prva žitna polja ljudi posadili kada su rešili da se više ne sele. Videla sam bajkoviti grad Mardin, pa sam saznala za baklavu, ogromna polja pistaća, reke Tigar i Eufrat, a onda se sve to godinama sklapalo da bi se konačno uobličilo. Sama sam birala male, tradicionalne hotele koje sam kontaktirala i pitala da li žele da budu sponzori moga putovanja a da ja na svom web sajtu pišem o njima.

 

 Koliko često idete na putovanja?

 

 – Zavisi. Neka putovanja ja osmislim, pa zovem potencijalne sponzore, a druga vrsta putovanja su ona na koja mene pozivaju. Sada sam bila četiri dana u Atini na poziv Grčke nacionalne turističke organizacije. Prošle godine sam bila da promovišem Alanju, tako da bar jednom godišnje mene neko poziva da idem na mesta koji oni žele da promovišu a koje ne biram sama.

 

 

Dolina reke Duro, seveni Portugal, Foto: Ivana Dukčević

 Koji je Vaš savet za nekoga ko bi poželeo i sam da putuje kao Vi u svojoj režiji?

  

– Prvo mora da zna šta želi i koliko želi da plati. Ima ljudi koji žele što više da uštede pa spavaju u šatorima. Ima ljudi koji ne žele ništa da uštede i odsedaju u luksuznim hotelima. Ja spadam u one koji gledaju srednji budžet, spavam u pansionima, tadicionalnim hotelima gde je spavanje sa doručkom između 15 i 25 evra dnevno. Moja je želja da obiđem što više kulture i što više pejzaža. Savetujem im da odu na internet, ukucaju tu destinaciju, da vide šta je tu interesantno i da vide iskustva ljudi koji su, kao ja, bili na tom putovanju na različitim web stranama i blogovima.

 

Sastavni deo Vaših putovanja su reportaže i divne fotografije. Da li je interesovanje za fotografiju proisteklo iz putovanja ili je fotografija probudila ljubav za putovanjima?

  

– E, to je interesantno. Ako gledam hronološki moj tata je kada sam imala tri, četiri godine kupio opremu za pravljenje fotografija. Bilo je to vreme kada se tek pojavila fotografija u boji. On je bio mašinski inženjer, a fotografija mu je bila hobi. Ja sam volela da uđem u kupatilo gde je bio mrak, pošto je mrkli mrak bio neophodan za kućnu izradu fotografija. Na dvanaesti rođendan, od roditelja sam na poklon dobila prvi fotoaparat, rusku „Smenu 8“ koja se tada, zajedno sa novinama i žvakama kupovala u trafici. Ipak, mnogo pre Olympus-a i Nikon-a, „Smena“ je tokom desetak godina napravila veliki broj dobrih, putopisnih fotografija.

 

Fotografiju sam imala kao predmet na prvoj godini fakulteta. Ona je uvek bila u pozadini kao moja druga ljubav. Počela sam da se bavim scenskim kostimom, ali to je posao koga nekada ima, a nekada nema i od toga ne može da se živi. I onda sam otišla u vode profesure. Fotografija sa putovanjima izbila je na površinu. Želela sam da pejzaže i momente koji prođu brzo da zabeležim i sačuvam.

 

Moje fotografije objavljene su u nekoliko brojeva časopisa National Geographic – NGM Srbija, „Let balonom iznad Kapadokije“ bila je fotografija meseca u maju 2011. godine, „Teheranski metro – vagon za žene“, u septembru 2016, a „Most Si-o-Seh pol u Isfahanu“, u maju 2017. godine.

 

 

Kastellorizo, najudaljenije grčko ostrvo od kopna, Foto: Ivana Dukčević

 

Autor ste 12 turističkih vodiča. Da li imate u planu neku knjigu putopisa ili foto monografiju?

 

 – Njih je objavio jedan privatni izdavač, u međuvremenu je prešao u neku drugu mnogo profitabilniju delatnost. Za sada je praktično malo njih zainteresovano za štampano izdanje, više se prate on line izdanja. Moj prvenac za ovu izdavačku kuću bila je knjiga o Atini, a zatim su usledile knjige o drugim destinacijama – gradovima ili državama, u formi turističkih vodiča praćenih mojim fotografijama; Atina, Venecija, Rim, Severna Grčka, Španija, Madrid i Toledo, Barselona, Portugal, Lisabon, Beč, Turska, Londom. Beč, Rim i Venecija su doživele treće izdanje.

 

Kakvi su Srbi kao putnici? Imamo li mi kulturu i naviku putovanja?

 

 – Imali smo. Ljudi sa kojima putujem i koji prate moj web sajt verovatno su slični meni i onome što ja propagiram. Nažalost, mislim da je to još uvek jedna manjina. Nekada je bilo puno ljudi koji su putovali. Međutim, sada kada razmislite da svega pet posto ljudi produžava pasoš, to je zvaničan podatak, shvatite da od tih pet posto ima mnogo onih koje uopšte ne zanima ovaj način putovanja.

 

 

 Izlet na Fuji, Foto: Ivana Dukčević

Koliko su Vas putovanja promenila, obogatila?

 

 – To je nešto što je meni, sem porodice i deteta, najbitnije u životu. Čovek se toliko obogati na putovanjima. Dok pripremam putovanja par meseci unapred i posle putovanja ja se osećam bolje i puna elana. Ustvari kada doživite toliko neobičnih stvari na putovanjima, druge kulture, druge narode, druge običaje imate neki parametar i možete da poredite šta je ovde bolje, šta može da se promeni a šta je ovde lošije.

 

Imate li neku neostvarenu želju za putovanje? Gde još niste bili?

  

– Nisam još bila na američkom kontinentu, nekako me najmanje zanima. Volela bih da vidim Meksiko i Brazil, na primer. A moja velika, još uvek ne ostvarena želja je Mongolija. Volela bih da vidim Maroko i Island.

 

 

 Teheran: metro vagon samo za žene, Foto: Ivana Dukčević

Da li ste nekada bili razočarani nekom destinacijom?

  

– Neprijatna iskustva su uglavnom vezana za pogrešne rezervacije smeštaja (dva puta u Turskoj) ili pomeranje letova bez prethodne najave (i to unapred, kada smo se vraćali iz Tokija, malo je falilo da zakasnimo na avion), kao i nemogućnost sporazumevanja na engleskom, ukoliko vam je u tom momentu potrebno. Osim ovog, na samim putovanjima nikada mi se ništa loše nije desilo.

 

Razočarenje… Beč na primer. Beč je lep grad, ima fenomenalne muzeje, palate ali meni se nije naročito dopao. Očekivala sam više.

 

 

Kyoto, Foto: Ivana Dukčević

Da li je lokalna kuhinja još jedan način da upoznamo tu zemlju?

  

– Ja imam nekoliko postova samo o hrani. Ona se kao i tradicija sama tvori vremenom od onoga što ima u toj državi. Japanska kuhinja mi je bila jako zanimljiva zato što smo mi kada smo krenuli odavde znali samo za suši, za tempuru i od prilike to je bilo to. Onda smo tamo otkrili da postoji toliko specijaliteta za koje mi ovde nismo čuli. Prvo veče smo ušli u jedan restorančić u Šibuji u Tokiju, pitali smo da li možemo da dobijemo od svega po malo što bi nam oni preporučili za prvi put. Između ostalog dobili smo „edamame“, koji su ustvari kuvana i prepečena soja. Jedino što mi se u Japanu nije dopalo su njihove poslastice zato što oni ne koriste pšenično brašno kao mi, nego je osnova svega brašnjavi mleveni crveni pasulj. Taj prah pasulja se koristi kao osnova za kolače.

 

 

Iran: Planine Alborz, dolina Alamut, Foto: Ivana Dukčević

Koja bi Vaša preporuka bila za nekog mladog čoveka odakle da krene sa putovanjima?

 

 – Uvek kažem da smo mi veoma povlašćeni što živimo u ovom delu sveta koji je između juga i istoka, severa i zapada, na sat vremena smo od zapada, vrlo smo blizu istoku, npr Turskoj i Afričkom kontinentu. Prvo treba otići u Rim, ili Istanbul ili Beč. To su najbliža mesta, sudar civilizacija. Sva su različita. A onda krenuti dalje.

 

 

 

Madeira: Paul do Mar, Foto: Ivana Dukčević

 Da li ste razmišljali da nekoj turističkoj agenciji ponudite neka od svojih putovanja?

 

– Iz „Turkiš erlajnza“ sa kojim sarađujem već dugi niz godina i koji mi je bio sponzor brojnih putovanja, omogućili su mi kontakt sa jednom našom poznatom turističkom agencijom koja radi takozvana „neobična putovanja“. Vlasnik je bio pozitivno oduševljen onim što radim, predložila sam neke ture i moguće je da će neke od mojih tura da budu ponuđene turistima i da ću ja da ih vodim. U ovom slučaju predložila sam čak i hotele, naravno ako oni žele, jer sam ih sama i izabrala.

 

Ivanu Dukčević možete pratiti na:

https://www.instagram.com/umetnost.putovanja

https://www.facebook.com/umetnostputovanja