Fejsbuk i grad: Dugovečnost na engleskom i proleće na srpskom

Fejsbuk i grad: Dugovečnost na engleskom i proleće na srpskom

MediaSfera

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Fotgrafija: Marija Ćalić

 

 

 

Proleće je srećno doba godine. Doba kad u mom Beogradu cvetaju platani sitnim, neupadljivim cvetovima koje primećuje samo onaj koji ih je cele zime čekao. Nad terasom moje sobe u roditeljskom domu nadvijala se grana jednog platana. Ritam belih hrpica snega na njoj, koje su se kroz raskriljenu zavesu nazirale kroz tamnu noć, uljuljkivao me je zimi u miran san, sve do pucketanja jutarnje vatre u peći. Kad bi se konačno pojavili sitni, žućkasti cvetovi, skoro nevidljivi među krupnim listovima, došlo bi vreme za dokolenice i sunčane zore koje su obećavale dug i uzbudljiv dan.




Proleće u Beogradu! Kratki niz dana od kojih se nijedan ne sme propustiti, jer je svaki nezamenljiv. Svaki donese poneki novi oblik, boju i miris na pijačne tezge, nove mačiće po ulazima i parkovima, po koju novinu na starim mestima za bežanje iz škole nekad davno, a kasnije, za kafe sa drugaricama.

 

Upravo sada u Beogradu cvetaju platani, uskoro će i lipe, svakog dana očekujem da se oglase novi mali mjauci, ali ne znam ima li novosti na mojim starim mestima, ne posećujem ih. Izgleda da smo suviše izranjavili Beograd, ne grli nas više. Ne opstaje prolećna razigrana nonšalancija među svirkanjima mobilnih telefona i nervoznim, grlenim piskutanjima po dorćolskim bašticama. Opstala je na mojoj terasi, uz „mace“ sa topola, kafu s kakaom i nekoliko vernih drugarica. A umesto dnevne štampe, tu su vesti s interneta i to – da li zbog proleća ili ne – vrlo optimistične.

 

Znate li, na primer, da čovek danas ima skladište lekova za sve bolesti pod sopstvenom kožom? Naučnici su našli način da se od ćelija sala dobiju matične ćelije koje mogu da regenerišu bilo koje tkivo u organizmu, uključujući i kičmenu moždinu. Proces funkcioniše nevezano s godinama i dovoljno je samo malo sala, ne morate biti debeli, koje se izvlači metodom liposukcije. Bez opšte anestezije i bez bola.

 

Nevezano sa ovim otkrićem, koje je predviđeni bonus, životni vek čoveka se produžava, i to brzo. Jeste li čuli za instituciju koja se zove Univerzitet „Singularnost“ (Singularity University)? Namena ove institucije je da „istražuje močućnosti i implikacije tehnologija u porastu, te da ih povezuje sa globalnim ekosistemom koji oblikuje našu budućnost i rešava goruće svestske probleme“. Prema istraživanjima ove institucije, prosečan životni vek koji sada iznosi 79 godina za muškarce i 81 za žene (srednja vrednost za Evropu i SAD), počev od 2016. godine, produžava se svake godine za po 3 meseca. To znači, žene koje sada imaju 50 godina, pevaliće stotu. Tu priči nije kraj. Jer, od 2030. godine, prosečan vek se neće uvećavati za po 3 meseca godišnje, već za po čitavu godinu!

 

Da li vam je sada jasnija moda zdravog života i tehnika za očuvanje mladosti? Iza nje ne stoje samo želja za zaradom i sujeta, već i neophhodnost da se tom dugom životu, koji postaje izvestan, doda kvalitet. Sto pedeset godina bolesti i slabosti niko ne želi. Zato se sve više novca izdvaja za novu, mladu oblast – antiejdžing. I ne sumnjajte u istinitost ovih predviđanja, Šer i Tina Tarner koja se upravo udala u svojoj 73. godini su vesnici naše predstojeće dugovečnosti.

 

 

Ove optimistične vesti, sasvim primerene lepom proleću na mojoj terasi, čitam na engleskom. Na srpskom i na ostalim jezicima koji su se nekad zvali jednim imenom: srpskohrvatski, predstavlja se sasvim drukčiji svet, koji nije obojen vizijom lepe budućnosti, već strahom. Zato ih sve više zaobilazim, kao i kafiće u kojima zvrckaju mobilni telefoni njihovih čitalaca. I pitam se, je li se svet podelio na dva, čak više nego što je to nekada činila gvozdena zavesa, pod kojom Jugoslavija nije bila?

 

Moj Beograd je bio grad kojije pratio moderne tokove, čuvajući svoju tradiciju. Zimski period slava i FESTa završavao se dolaskom proleća, Đurđevdana i studijskih putovanja. U beogradskim baštama, razgovaralo se o muzici, modi, novim knjigama i filmovima; ponekad smo ogovarali, češće flertovali, a često, vrlo često, ispijali kafu čitajući novine u kojima je „crna hronika“ zauzimala tako malo mesta, da sam mogla da je zaobiđem ne preskočivši nijednu stranu.

 

Naravno da stvari ne mogu zauvek ostati iste. Sve se menja, to je prirodni zakon. Više ne razgovaramo po baštama kafića, već preko društvenih mreža. Možda je to i bolje. Jeftinije je, u svakom slučaju. Ipak, činjenica da su moji razgovori sve češće na engleskom jeziku, ne da mi mira. Da li je proleće stvarno došlo u Beograd, ili ga ima samo na mojoj  terasi?

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE