Deste pitanja o lektiri: Zbogom Žilu Vernu, zdravo Tolkinu

Deste pitanja o lektiri: Zbogom Žilu Vernu, zdravo Tolkinu

MediaSfera

 

 

Jedno skorašnje, doduše strano istraživanje, pokazalo je da školarci provode tri puta više vremena pred ekranima nego s knjigom. Iako većina roditelja tvrdi da podstiče svoju decu na čitanje, svega polovina njih ima običaj da svakodnevno čita mališanima pred spavanje, a ostali to čine jednom nedeljno ili ređe.




Psiholozi kažu da deca većinu navika stiču ugledajući se na roditelje, dakle ako nemaju često priliku da vide mamu i tatu sa knjigom u rukama, po svoj prilici je ni sami neće uzeti sa police, iz biblioteke ili knjižare. Zato je tu škola da im omili literaturu, nauči ih kako da se snađu među tolikim autorima i delima, da pronađu omiljene pisce i teme.

 

Spisak naslova za gimnazijalce nije menjan od 1992. godine, a u međuvremenu se toliko toga promenilo… Da li je ono što je u Srbiji nastavnim programima predviđeno kao obavezna lektira zanimljivo i privlačno učenicima, ima li tu i nekih već zastarelih dela, teških za razumevanje? Da li savremeni romani poput „Harija Potera”, „Gospodara prstenova” ili „Vampirske sage” zaslužuju da se nađu na školskom spisku, po principu „bolje išta, nego ništa”?

 

Koliko uopšte naša deca čitaju i koju vrstu knjiga?

 

Malo je pouzdanih empirijskih istraživanja urađeno na ovu temu. U studiji „Čitalačke navike srednjoškolaca u Srbiji”, koju je objavio Institut za pedagoška istraživanja 2011. godine, najviše učenika (40 odsto) čita i školsku lektiru i „još poneku knjigu” uglavnom popularne književnosti; samo lektiru čita 21 odsto, a uz lektiru i druga književna dela svega petina đaka. Podjednak je procenat (sedam odsto) onih koji su pasionirani čitaoci i onih koji ne čitaju ništa!

 

Kakva je situacija u drugim zemljama?

 

Studija rađena u evropskim zemljama pokazala je da mladi od 15 do 30 godina više vremena provode uz knjigu, nego na internetu, što je u suprotnosti sa očekivanim rezultatima! Trend povratka čitanju je zabeležen u državama koje su ozbiljno i strpljivo radile na sistemu vrednosti i u sferi „javnog” (obrazovni sistem i kulturna politika), ali i „privatnog” (porodica, vršnjački uticaji). U tim najrazvijenijim obrazovnim sistemima, gde je knjiga ponovo „vrednost višeg reda”, porodica je postala temelj negovanja čitalačkih navika.

 

Ima li nekih autora i knjiga koji su svuda deo školske lektire?

 

U većini zemalja nema više propisanih naslova, odnosno spiska lektire, već se neguju određena znanja, veštine i stavovi do kojih učenici treba da stignu na svom obrazovnom putu. Škole same biraju pisce i naslove, a u tom izboru učestvuju i učenici. U ovako demokratizovanom programu, moram da napomenem, ostaju i klasici književnosti, a neretko postoje i čitavi izborni programi namenjeni istraživanju književnog opusa pojedinih važnih nacionalnih pisaca, recimo Šekspira u Velikoj Britaniji, Mana u Nemačkoj, Prusta ili Balzaka u Francuskoj.

 

Šta danas čitaju deca u bivšim republikama SFRJ i u svetu, ima li „poklapanja” sa nama?

 

U Hrvatskoj, na primer, i dalje ima otpora zbog reforme koja je predvidela samo književnu vrstu ili žanr, ne i određeno delo – a interesantno je da je u sedmom razredu osnovne škole preporučeno da se obrađuju kriminalistički roman i forma bloga! U Srbiji i dalje raspravljamo o tome da li je za našu decu bolje da čitaju Žil Verna ili Balzaka, koji roman Dostojevskog, koliko dela Andrića ili Ćopića, koji su savremeni srpski pisci zaslužili da se nađu u školskim čitankama. Zaboravlja se da je otkrivanje veličanstvenog čitanja daleko od ovakve licitacije imenima i naslovima. Nekada je bolje samo odškrinuti vrata i pustiti nekoga da sam odluči šta čitati.

 

Učenici sve češće pribegavaju skraćenim izdanjima ili filmovima snimljenim prema književnim delima. Ima li i od toga neke koristi?

 

U školskom dobu je, naravno, prijemčiva „opijajuća lakoća” digitalnih izvora gde je sve unapred rešeno: neko je zamislio kako lik izgleda, kojim bojama je naslikan prostor, kakva muzika prati ili nagoveštava doživljaj. Ali, tu i leži opasnost. Onoga trenutka kada učenici shvate da su gotovi recepti nedovoljni, da se književno delo obraća ličnoj mašti, stavovima i vrednostima, shvatiće da je možda teže, ali je i neuporedivo zanimljivije čitati. Zato se, recimo, radna grupa koja je ponudila predlog programa za prvi razred gimnazije i opredelila da u izborni deo programa uvede Tolkinovog „Gospodara prstenova”. Biće dovoljno, za početak, samo razgovarati o tome da li su učenici zamislili glavne junake onako kako ih je „oživeo” film, da i ne govorimo o fantastičnim prostorima koji nisu ni ušli u scenario. I eto dobrog uvoda za zahtevnije teme: keltsku mitologiju obogaćenu bajkovitom borbom dobra i zla.

 

Radna grupa je pred sobom imala predlog da se u lektiri nađe i Agata Kristi, ali su neki profesori bili protiv (navodno su njena dela „morbidna”), a nisu prihvaćeni ni neki drugi poznati pisci?

 

Prilikom poslednjeg rada na predlogu programa nastave i učenja za prvi razred gimnazije bilo je nekoliko dela oko kojih je bilo dosta premišljanja. Jedno od njih je i Šlinkov „Čitač”: članovi radne grupe su došli do zaključka da je za njegovo razumevanje prerano. Pored Tolkina od stranih pisaca, novina je, od savremenih domaćih autora, Nenadićev „Dorotej”. Gimnazijalci će od jeseni čitati u odlomcima „Antigonu” i „Ilijadu”. Osnovci će u petom razredu čitati nova dela kao što je roman „Agi i EmaIgora Kolarova, zadržani su „Doživljaja Toma Sojera” i „Robinson Kruso”, ali ne i Žil Vern (mada ga, naravno, nastavnici mogu preporučiti učenicima), ostaju Nušić i Branko Ćopić, a u dopunskoj lektiri su, recimo, „Ujdurme i zvrčke iz antičke GrčkeLjubivoja Ršumovića, „Tajna žutog balonaNikol Lezije, „Gospodar lopovaKornelije Funke, „Putovanja u putopisVide Ognjenović, „Priče iz glaveVladislave Vojnović, „Muzika traži ušiDejana Aleksića i „Veliko dvorište” Stevana Raičkovića.

 

 

Promene su, dakle, počele?

 

 

Da, i ovo je tek početak. Naš obrazovni sistem se menja, ali spisak književnih dela se još određuje na jednom mestu. Doduše, novi programi nastave uvode izborne sadržaje koji su prvi korak ka „slobodnom” programu, ali škole u Srbiji još nisu dovoljno ojačane da se sa tim uhvate u koštac. Novi programi su „prelazna faza”.

 

Koja vrsta stručnjaka je u radnoj grupi zaduženoj za promenu lektire?

 

Grupu čine stručnjaci i metodičari različitih profila. Za programe prvog ciklusa osnovnog obrazovanja i vaspitanja tu su metodičari nastave jezika i književnosti sa Učiteljskog fakulteta, predstavnici Saveza učitelja i praktičari iz osnovnih škola koji imaju iskustvo i uočljive rezultate. Za drugi ciklus osnovnog obrazovanja, kao i za opšte srednje obrazovanje, saradnici su profesori metodike jezika i književnosti sa Filološkog fakulteta, priznati metodičari, predstavnici Društva za srpski jezik i književnost i praktičari iz osnovnih ili srednjih škola i gimnazija.

 

 

Oko čega se najviše „lome koplja” među članovima?

 

 

O mnogim temama se razgovara, mnoga su književna dela „na stolu”, nekada su stavovi oprečni, ali se trudimo da dođemo do konsenzusa. Moram da naglasim da se nikada do sada nisu napravila „dva fronta”, naučni i školski. Obično su sudovi pomešani. Zahvalna sam što još imamo vredne saradnike iako je njihov rad prečesto neosnovano osporavan, a naročito me brine lakoća izricanja optužbi, pa i uvreda. Nema idealnog programa.

 

Posle svega, šta bi trebalo da bude osnov tog novog pristupa stvaranju čitalačkih navika, izboru i tumačenju književnih dela u osnovnim i srednjim školama?

 

 

Učenicima treba omogućiti da sami pronalaze izvore, da sami tragaju za delima koja će pročitati (najčešće to bude na predlog druga ili drugarice). Na tom putu traganja izvesno je da će biti stranputica i loših izbora, popularne i pomodne književnosti, ali ne zaboravimo da se rafinirani književni ukus stvara i uz pomoć loših izbora. Uloga nastavnika jeste da prati i, ukoliko je potrebno, usmerava pažnju na pravu stranu. Ali, i za to je potrebno da imamo nastavnike koji će biti u toku sa savremenom književnošću i savremenim tokovima.

 

Izvor: Politika