Igor Čoko: Suština fotografije je poslati poruku. Pa kud puklo

Igor Čoko: Suština fotografije je poslati poruku. Pa kud puklo

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Igor Čoko

 

 

Igor Čoko je antropolog sa foto aparatom u ruci. Majstor dokumentarne fotografije. Rođen je u Kninu, živi u Beogradu. Iz perspektive vizuelnog antropologa, kroz dokumnentarnu i uličnu fotografiju istražuje senzibilitet ljudi, uličnog života i života stigmatizovanih grupa. Snagom foto objektiva prikazuje stvarnost bez ulepšavanja i foto šopa. Za njega kažu da je promišljen, angažovan, skroman i da voli roken rol.




 

Do sada je svoje radove izlagao na samostalnim i grupnim izložbama u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji i Evropi, a radovi su objavljivani u vodećim medijima na prostoru bivše Jugoslavije i Evrope. Dobitnik mnogobrojnih nagrada na polju fotografije.

 

Autor je knjiga fotografija: „Subverzivna estetika ulice – Prizori raskošne stvarnosti“ (rezultat četvorogodišnjeg rada u oblasti ulične fotografije), „Zarobljeni – Pakao je tu iza ugla“ (fotografije o izbeglicama), i „Iza rešetaka – Život osuđenika iz Okružnog zatvora u Beogradu“ (fotografije zatvorenika i njihove stvarnosti). Urednik je digitalnog magazina Grain za uličnu i dokumentarnu fotografiju.

 

Sa Igorom razgovarmo uoči izložbe fotografija Karaburma, moj geto, koja će biti otvorena, u okiru BFM – Beogradskog meseca fotografije, sutra, 18. aprila u galeriji Eurocentar, Makedonska 30.

 

 

 

Kako je nastao projekat Karaburma, moj geto?

 

Karaburma je kraj u kome živim. Volim ga, baš zato što je tako neposredan, svoj, što prkosi šablonima i pravilima. Karaburma je u stvari naselje dobrih ljudi, ali naselje nemirnog duha. Sve to me je natjeralo da dokumentujem njenu estetiku ulice, da pratim socio vizuelnu transformaciju između radikalno suprotstavljenih krajnosti koje se na Karaburmi dešavaju i koegzistiraju.

 

Po čemu se ovaj serijal fotografija razlikuje od prethodnih?

 

Po tome što je neposredan, direktan i usmjeren na konkretnu sredinu. Što priča priču o naselju koje je samo po sebi jednostavno i intrigantno u isto vreme. Subverzivna estetika ulice je imala drugu vrstu poruke i estetike, fokusirana na Beograd u širokom kontekstu, Karaburma je mnogo svedenija, prisnija, direktnija. Sirovija i brutalnija u vizuelnom izrazu.

 

Kako nastaje dobra ulična fotografija? Ne “ulepšavate” stvarnost?

 

Dobra ulična fotografija je širok pojam. U mom slučaju, angažovane, socijalne fotografije, vizuelno antropološke perspektive, dobru uličnu fotografiju kreira sam život i sticaj okolnosti koji vam se odigrava pred očima. I naša sposobnost da vidimo i uočimo stvari i detalje koje nam u brzom ritmu života obično promiču. Uljepšavanja stvarnosti nema, za to postoji fine art street fotografija sa finom igrom svijetla i kompozicije. Ovo što ja radim je nešto sasvim drugo. Mada, i emocija naoko teških fotografija može biti i često jeste lepa, koliko god to paradoksalno zvučalo, jer u toj nemoći ljudi i situacija koji su predmeti serijala ili fotografija, često bljesne ono dobro ljudsko, potaknuto interakcijom i pristupom.

 

 

 

 

Da li ste imali neprijatnih iskustava?

 

Ne. Iz jednostavnog razloga što pratite pravila ulice i poštujete lični integritet ljudi s kojima se susrećete. Milion puta sam se susreo sa spuštenom rampom, ali bože moj, to su sasvim normalne stvari. Ništa nema na silu. Strpljenje i upornost su suština u uličnoj i fotografiji uopšte, ako se bavite ljudima ili malo kompleksnijim temama.

 

Na Vašim fotografijama prestavljeni su životi marginalnih grupa: izbeglica, ljudi sa ulice, zatvorenika… da li je bilo teško zadobiti njihovo poverenje, bez koga ne bi bilo ni dobrih fotografija?

 

Moji serijali su dugogodišnji osmišljeni projekti u kojima se pažljivo gradi odnos sa ljudima, pristupu i analizi priče. Da sve to ima zaokruženu cjelinu i jasan smisao onoga što ste htjeli reći. Čovjek je tu u glavnoj ulozi i međusobno povjerenje je suština svega. Nemam tu potrebu da žurim za pričom, komunikacija sa ljudima je proces koji se gradi. Fotografija dolazi tek na kraju.

 

 

Koja su Vaša prva sećanja na fotografiju?

 

Davnih, ranih devedesetih, kada smo radili fanzin “Ispod zemlje” u ratnom Kninu, dogodio se susret sa listom Polet iskopanom u nekim arhivama gdje su postojale neke antologijske fotografije iz perioda Novog talasa. Bilo je to vreme velikih životnih spoznaja koje će odrediti kasniji životni put, kako u rokenrolu, tako i u fotografiji.

 

 

Koliko je fotografija uticala na Vaš životni put?

 

Mnogo. U kombinaciji sa antropologijom postala je suština svega. Radost, igra, eskapizam, izazov, percepcija, edukacija. Sve.

 

Dostojevski kaže da će lepota promeniti svet. Može li fotografija da promeni svet?

 

Ne može da promijeni, ali može neposredno da utiče na tok određenih stvari. U pozitivnom i negativnom smislu. U vremenu fake news stvarnosti, ova druga strana dominira, na žalost.

 

Vaše fotografije su dokumenatarne i angažovane. Koju priču želite da ispičate svojim fotografijama?

 

Život. Onakav kakav jeste. Zajeban, tvrdo kuvan. Lako je fotografisati cvijeće na livadi, pticu u letu i čovjeka kako ide ulicom. I to su divne i plemenite stvari. Suština ove fotografije je ući što dublje u priču, dotaći suštinu. Poslati poruku. Pa kud puklo.

 

Za sebe kažete da ste antropolog sa foto aparatom u ruci. Da li su Vam antroploško- sociološka perspektiva i poznavanje nauke o čoveku omogućili mnogo slojevitiji pristup fotografiji i razumevanju događaja?

 

Apsolutno, zato što ste u prilici da mnogo dublje i složenije shvatite i prožmete okolnosti kojima smo okruženi. Da u naizgled banalnoj sitnici pronađete poruku ili simboliku koja u stvari ima mnogo širi kontekst. Takođe i sposobnost pristupa ljudima, shvatanje i prihvatanje njihovih psiholoških profila i socio kulturološkog konteksta kojim su okruženi ili čiji su dio, mogućnost da i sami budete dio njih i njihove priče, ali i da se na kraju dana resetujete u vlastitu stvarnost.

 

 

 

Zašto kažete da dokumentarna fotografija nije ekskluzivnost, već moralni i etički čin autora?

 

Šta je ekskluzivnost? To su paparaco tripovi. Eksluzivnost i senzacionalizam su priče za ego busting. Postoje prizori i situacije koje su suludo dobre fotografije u najavi, ali postoji i moralna kočnica koja vam kaže gdje je granica. Nije sve u fotografiji, da se razumijemo. Prosto, neke stvari ne treba da budu zabilježene. I to treba ispoštovati. Nemam taj problem, često puta sam pričajući s ljudima na kraju otišao bez fotografije jer je u suštini priča i ta razmjena emocija napravila priču i sliku koju ću dugo nositi u glavi.

 

U jednom intervjuu ste rekli da Vam je rokenrol spasio život za vreme rata u Kninu. U ratnom metežu izdavali ste fanzin “Ispod zemlje”. Inat mladog čoveka, subverzija, kreativni bunt…?

Da, taj fanzin je rađen u nenormalnim uslovima života i tek sada sa ove vremenske distance vidim koliko je imao svrhu i značaj u tom vremenu preživljavanja. Kako za mene, tako i za ekipu ljudi koja je bila okupljena oko istog. To je jednostavno bila potreba mladih ljudi da im životi budu ispunjeni stvarima i uticajima koji su im bili uskraćeni. Da žive život okruženi normalnim svakodnevnim uticajima, da se iz tog Knina čuju sa ljudima u Beogradu, da pošalju poruku drugarima u Zagrebu, Splitu… Da, u takvim okolnostima fanzin je bio prilično izražajna subverzija.