Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (23)

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (23)

Intuicija i fizikalna terapija po Teri, Žarku i Milici

 

 

Fotografije: Marija Ćalić, Pixabay

 

 

Kada stigneš do kraja onoga što treba da znaš, naći ćeš  se na početku onoga što treba da osećaš.

Halil Džubran

 

Ponekad se sve raspukne, da bi nešto novo moglo da iznikne.

Lin A. Robinson

 

 

Dosta je bilo krivudanja, zaobilaženja prepreka. Čovek se, kad ga nešto boli, usredsredi na svoj bol i ne može da vidi kako se koren svih prepreka koje mu na putu iskrsnu, nalazi u njemu. Nevolja je što to korenje ne može da vidi ni neko drugi.




Psihoterapeut, doduše, uveliko može da pripomogne, ali kad dajete čitavu platu na svoju mesečnu dozu lekova (uvek siromašniju od predložene), ne ostane vam novac još i za psihoterapiju koju sujetni lekari (a malobrojni su oni koji to nisu), najčešće tretiraju kao kozmetički zahvat. Ipak, da sam imala pomoć psihoterapeuta u svojim lutanjima, moj slalom, nalaženje pravog puta, trajao bi mnogo kraće. Većina na prav put nikad ni ne stupi.

 

Problem je i u pogrešno definisanom cilju. Kada se razbolimo, kao dobro procenjujemo ono što nam umanjuje tegobe, a kao loše ono što ih uvećava. Naša bolest je, međutim, samo vrh ledenog brega. Ono što je najveće i najteže, ni ne vidi se. Potrebno je topiti led s obe strane, napasti uzrok istom silinom kojom napadamo i posledicu. A da bismo taj uzrok napali, prvo moramo da ga pronađemo, zar ne? Autoimuna bolest nije uzrok, već posledica.

 

 

Dijagnoza samo opisuje vrstu hendikepa, anomalije, ali ne i zašto je ona nastala. Odgovori tipa „nasledni faktor“ ili „posledica virusa ili lajmske bolesti“ i sl. su veoma zgodni, jer opravdavaju prekid daljeg traganja. Tako je kako je, udri po ublažavanju posledica. Budi zavisan od lekova. „Šta ako ostanem bez njih?“, pitaće neko. „Ništa strašno. Umrećeš, to je tako prirodno“, bio bi iskren odgovor. I redak, jer nas pristojnost, ipak, tera da lažemo. Postoji, međutim, i još jedno pitanje, koje se ređe postavlja: „Ako je kriva genetika – zašto nemaju autoimunu bolest svi moji bliski rođaci? Ako su u krivi virusi ili borelija, zašto svi ljudi koji su preležali grip nemaju autoimunu bolest? Zašto baš JA?“

 

Ne kažem da će vas nastojanje da odgovorite na ovo pitanje izlečiti. Garantujem, da će dati smisao svemu što vam se dešava i doprineti ostvarivanju vašeg životnog zadatka. Pod uslovom da ga ne postavljate u napadu samosažaljenja, plačući nad sopstvenom sudbinom, već radujući se što ste svesno biće, koje ima mogućnost da spozna sebe i svet. Mnogo je razloga za radost u našim životima. Da li ćemo ih videti, zavisi od pravca u koji pogled upiremo.

 

 

Nije neodgovarajuća ishrana jedini „greh“ našeg nesvesnog života, daleko od toga. Ali, jeste najvažniji način za izgradnju tela i najkonkretniji, onaj na kome je najlakše intervenisati. Teri Vals je zato krenula od ishrane, a ja za njom. Uz to je dala i spisak neškodljivih alternativnih metoda, kao  i obaveznih elementa rehabilitacije. U neškodljive metode koje sigurno ublažavaju simptome, a mogu i da doprinesu lečenju spadaju: joga ili tai-či, masaža i reiki. U oavezne elemente rehabilitacije spadaju: kinezi terapija (ona ju je kombinovala s elektro-stimulacijom, ali ni njoj nije bilo lako da to realizuje), plivanje u nehlorisanoj vodi i boravak na vazduhu, bar 2 sata dnevno.

 

Onog trenutka kad sam prestala da zaobilazim prepreke koje je moj um rađao, odlučila sam da sledim uputstva dr Vals bukvalno. Ako od nekoga tražite pomoć zato što o vašem problemu zna mnogo više nego vi, i ako hoćete da vam posao uspe, radićete šta vam ta osoba kaže i nećete svojim neznanjem procenjivati njeno znanje. Zato, čekajući leto i nehlorisanu vodu, iznela sam fotelju na terasu (za onih 2 sata na vazduhu) i potražila fizioterapeuta, verziranog u kinezi-terapiju.

 

 

Sećate li se kako sam pisala o mojoj profesorki biologije, i njenom nauku da verujemo intuiciji? Misli, posuđivanja, misli, prosuđivanja, i moji i tuđi, već su mi toliko bili zagorčali život, bacajući me po stranputicama. Više nisam želela ničje savete i mišljenja. Zamolila sam Svemir da me vodi, intuiciju pozvala da mi bude prevodilac i potražila fizioterapeuta ne među prijateljima i rođacima, kako to obično činimo, ne na skupo dizajniranim reklamama, već među najboljima. Ko bi mogao da ima više iskustva i strpljenja, od nekoga ko radi na državnom institutu, sa uglavnom starim i bolnim ljudima? Tako sam razmišljala, a intuiciji dozvolila da prepozna osobu koja će umeti da radi sa mnom. I prepoznala ga je, u mladiću koji je rođen iste godine kad i moj prvi sin.

 

Kolo se zatvorilo. Konačno, posle toliko borbi, uspeha, padova, utiranja puteva, deca koju sam vodila u život, sada vode mene! Ne umem još ovaj uvid dostojno filozofski da podržim, ali osećaj da je sve baš onako kako treba da bude, baš onako kako Svemir nalaže, da je pomoć koju sad dobijam plata za davanja koja sam živela i da točak Univerzuma odvija moj život u skladu s naumom Tvorca – sve to mi je u jednom trenu došapnula moja intuicija kad je Žarko počeo da tegli i vrti moje ruke i noge.

 

 

Od hrane Teri Vals, mogu da mislim i da se radujem, da budem ja. Od Žarkove kinezi-terapije moje noge i ruke opet imaju oblik. Posle samo mesec dana rada sa njim, ponovo mogu da uradim neke od asana koje sam svakodnevno praktikovala dok sam bila zdrava.

 

Koji su dometi rehabilitacije mog tela? Ne znam. Da li ću ponovo moći da hodam? Ne znam. Ali zato, kao što sam već jednom napisala, znam da bolestan čovek nije onaj koji ne može da hoda, već onaj koji ne može da se raduje, da se smeje, da bude radoznao, koristan; bolestan je onaj koji ne može da pobegne iz zatvorenog kruga misli o svojoj nevolji.

 

A zdrav?

 

Zdrav čovek je onaj, koji ispunjava svoju životnu misiju.

 

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE