Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (22)

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (22)

Ono si što jedeš, a jedeš ono što si – II deo

 

Fotografije: Marija Ćalić, Pixabay

 

-Zar ne možete videti da je zadatak (koji je pred vama), vaš zadatak – vaš da o njemu sanjate, vaš da ga razlučite, vaš da ga izvršite?

-Nemoguće je navesti čoveka da nešto shvati, kad ceo njegov životni stil zavisi od toga da to ne shvati.

 

-Ljudi prolaze kroz agonije, a njihove tužne sudbine postaju legende; pesnici pišu stihove o njima, dramski pisci sastavljaju drame i sećanje na nekadašnju patnju postaje izvor sadašnjeg zadovoljstva – tako je čudna alhemija duha.

Apton Sinkler

 




Ljudskih matrica nema beskonačo mnogo, već ograničen broj. Imamo braću i sestre blizance u prostoru i vremenu, samo ne sazna svako za svakog. Bila sam mlada, vrlo mlada kad sam pročitala jednu Sinklerovu definiciju koja kao da je isplivala iz uma mudrije i samosvesnije mene. Otada  mi je njegov rad u mnogome bio uzor, a da nisam ni slutila koliko je među nama životnih istovetnosti; Apton Sinkler ovde baš i nije poznat, te mi je njegova biografija ostajala neznana. Kada sam je saznala, videla sam da sam odgovore na mnoge zagonetke mogla da dobijem od njega. Ali nisam; rešavala sam ih sama kako sam znala i umela. Od njega sam dobila potvrdu.

 

Odbljesci sunca koje potok baca po travkama uvijaju mi se oko nogu dok trčim. Kad zađem u šumu, odblesci beže od senki, ali se brzo ponovo pojave, razmile i obmotaju me kad se približim potoku. Moje noge su od njihove svetlosti radosne, a od sokova travki po kojim gazim, snažne. Potok se uliva u jezero i ja skačem za njim. Snažnim zamasima plivam brzo, jer je voda ledena; hrlim ka jednom malom delu obale koji nije blatnjav, već uglavnom kamenit. Stojeći na toplom kamenu okrenuta ka suncu, osećam kako topla svetlost, koja je već obrisala kapi s moje kože, ulazi u moje mišiće, moje kosti i tetive i ja cela postajem topla i blistava, kao zvezda.

 

Da li i vi nekad namerno sanjate? Ovo je moj san koji sanjam budna; moje sigurno mesto na koje uvek mogu da odem, koje me uvek osnaži, sa koga se uvek vraćam srećna i čista, okupana spolja i iznutra. Pun je internet recepata za „lucidne snove“,svesno sanjanje“, „vizualizaciju“ ili kako god to razni autori zovu. Ja o tome ne znam ništa a iskreno, ni ne zanima me. Jer sam kao dete, kao i svako dete, umela da maštam. Kad mi je negde dosadno, ja lepo zaronim u sebe i pustim da me mašta odvede na neko mnogo zanimljivije mesto. Jedina razlika između mene i većine je što ja svoju maštu nisam ostavila u detijstvu, već je vodim sa sobom kroz život. Ma, ni drugi se nisu stvarno rastali od svoje mašte, ali je se stide i zagušuju je, jer ih je neko ubedio da  to tako treba.

 

Ima jedna stvar koju sam prećutala opisujući svoj san: noge koje trče, oko kojih se uvijaju odblesci iz potoka, nisu uvek ljudske, jer ni ja u tom snu nisam uvek ova koja jesam. Ponekad sam košuta, a ponekad vučica. Jedino sam uvek ženskog pola. Mislim da mogu da zamislim kako se osećaju košuta ili vučica; ali, kako je to biti muškarac, ne mogu.

 

Ne znam od čega zavisi u koje ću se obličje u svom snu obući: da li u milu, plahu košutu, ili u hrabru, samouverenu vučicu, ili ću biti – ja. Ko god da sam, radujem se dok trčim, na suncu se osnažujem, osećam blagodet hladne vode koja budi moje mišiće dok spira milione mikroorganizama koji se hrane mojom mrtvom kožom i znojem. Za razliku od hinduskih đaina koji nose zvončiće oko bosih stopala da bi upozorili bube, kako slučajno neku ne bi zgazili, ja ih udavim u hladnoj vodi. Oslobođenje od tih malih bića mi donosi dobro i nemam grižu savesti što sam mnoge verovatno udavila, već se osećam čisto i osnaženo.

 

Da li znate istinitu priču o tome kako su vukovi vratili život rekama u parku Jeloustoun? Jedno područje parka bilo je ostalo skoro sasvim bez života.  Mrtve reke bez ribe presecale su skoro sasvim ogoljen predeo u kome su jeleni, pošto su obrstili svo zelenilo, počeli da gladuju. Uzrok ove ekološke katastrofe upravi parka je bio nepoznat, ali odlučili su da probaju da ponište sve intervencije koje su činili pre toga, pa kako bude. Zato su u problematično područje najpre doselili grupu vukova, jer su ove životinje pre toga istrebljivanje. Vukovi su odmah smanjili broj jelena, koji su se preselili dublje u šumu, gde su imali bolju zaštitu. Vegetacija je stoga počela da buja i omogućila da se na drveće dosele ptice, u reke dabrovi koji su sada imali materijal za svoje brane, a među žbunje zečevi i glodari, koji su privukli i lisice i ptice grabljivice. Vukovi su pobili i oterali kojote, što je dodatno pogodovalo naseljavanju sitnih životinja. Brane dabrova obogatile su vodu novim skrovitim i hranljivim mestima, na koja su se doselile ribe i barske ptice. Usoro je riba privukla medvede, koji ne daju vukovima da kolo vode. Za samo 6 godina, predatorska vrsta koja se često smatra beskorisnom, obnovila je život u Jeloustounu.

 

Priroda je savršena, funkcioniše besprekorno, kada svako biće postupa u skladu sa svojim dizajnom. Ali čovek… Čovek mudruje, nameće lažni moral straha od smrti i lažnu plemenitost straha od života, grešeći pri tom strašno, kao dr Faust koji služi Stoninom naumu, misleći kako mu se protivi.

 

Tako sam shvatila – svaki život ima drukčiju svrhu, pa samim tim i potrebe. Čoveku je dato da može da bira čime će se hraniti, ali on je zaboravio da oseća potrebe svog tela i počeo da umuje. Moja višedecenijska isključivo biljna dijeta nije mogla da podrži naporan način života koji sam vodila. Upravo isti taj uvid imao je i Apton Sinkler, koji je prekidao svoj post u vreme kad radi na nekoj knjizi, ali i dr Teri Vals čija je priča, što sam je bolje upoznavala, sve više ličila na moju. Ni ona, kao ni ja nije pomislila da je vegetarijanstvo univerzalno loše ili da je ono krivac za bolest koja nas je zadesila. Ali, uz način života kakvim smo živele i lošu genetiku, dolilo je ulje na plamen autoimune bolesti.

 

Bojala sam se da će mi stomak odbaciti prvi obrok sa hranom životinjskog porekla. Nije. Naprotiv, pola sata nakon jela bila sam snažnija nego pre toga. Sutradan sam ponovila eksperiment. Preksutra ponovo.

 

Da bi se na protokolu T.V. odbacili lekovi, ako  ih neko uzima, potrebne su 3-4 godine. Međutim, benefiti ovog režima počeli su da se pokazuju već nekoliko dana otkako sam počela da ga primenjujem onako kako je propisano, a ne onako kako bih ja htela da bude. Oblak sa svesti mi se podigao, vid izoštrio, neuropatija smanjila, probudio mi se apetit, vratila interesovanja…

 

Ja više ne živim u čekanju; ne živim čekajući dan kad ću biti sposobna da budem kreativna jer to, ponovo, jesam. Moj duh više nije slab; ipak, moje telo jeste. Nije lako rehabilitovati telo nakon višegodišnjeg ležanja, pogotovu ako ono ima skoro 54 godine. Mnogo toga nije ni moguće. Ja ne znam koliki će biti dometi moje rehabilitacije i da li ću i kako ponovo hodati. Ali zato znam da bolestan čovek nije onaj koji ne može da hoda, već onaj koji ne može da se raduje, da se smeje, da bude radoznao, koristan; bolestan je onaj koji ne može da pobegne iz zatvorenog kruga misli o svojoj nevolji.

 

Čim je protokol Teri Vals izbavio moju svest iz tog zatvorenog kruga, valjda zato što sve iz glave potiče, preda mnom, već iscrpljenom od onog slaloma, ukazao se auto-put, a na njemu osobe koje me uče i hrabre da na tom putu vozim. U sledećem, poslednjem nastavku,  opisaću i malu deonicu tog auto-puta koju sam, za otprilike mesec dana, prešla.

 

Lagano umiranje

 

Lagano umire onaj koji ne putuje,

onaj koji ne čita,

onaj koji ne sluša muziku,

onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

 

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,

onaj koji ne prihvata pomoć.

 

Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,

postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,

onaj koji ne menja rutinu,

onaj koji se ne usuđuje da se odene u novu boju,

koji ne priča s onima koje ne poznaje.

 

Lagano umire

onaj koji beži od strasti

i njenog vrela emocija,

onih koje daju sjaj očima

i napuštenim srcima.

 

Lagano umire

onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan svojim poslom

ili svojom ljubavi,

onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,

i koji ne ide za svojim snovima;

onaj koji sebi neće dozvoliti,

niti jednom u životu,

da pobegne od smislenih saveta…

 

Živi danas!

Reskiraj danas!

Učini danas!

 

Ne dozvoli lagano umiranje!

Ne zaboravi, da budeš srećan.

 

Pablo Neruda

 

U sledećem nastavku: Auto-put: Intuicija i fizikalna terapija po Teri, Žarku i Milici

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE