Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (20)

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (20)

Čudesnost i dobar i loš internet

 

Fotografije: Marija Ćalić, Pixabay

 

Čuda se događaju svakog dana; promenite svoju predstavu o tome šta je čudo i videćete ih svud oko vas.

Džon Bon Džovi

 

 

Bon Džovi zna šta priča kad govori o čudima, jer već godinama svakodnevno ostvaruje jedno: hrani gladne ne iscrpljujući fondove – ni svoje, ni humanitarne. Princip je jednostavan: u njegovim restoranima koji se zovu Kuhinja duše, ne postoji cenovnik. Obrok se može platiti jednim satom rada (brisanje, čišćenje restorana, usluživanje gostiju), ili sponzorstvom od 10 dolara. Ko hoće, može da da i više. Obrok se sastoji od čorbe, obrok-salate, peciva i deserta.




Restorani nisu jedini projekat Bon Džovijeve organizacije Fondacija duše, čiji su ciljevi nahraniti gladne i pružiti smeštaj svima koji ga nemaju. Naravno da to nije – hvala Bogu! – jedina humanitarna organizacija na svetu, ali restorani Kuhinja duše jedinstveni su po tome što su, iako humanitarni, samoodrživi. Hrana koja se u njima služi je, već ste pretpostavili, veganska. Za razliku od onih tako napornih a glasnih ljudi, koji profitiraju pametujući o bedastoći ljudskog duha (uglavnom sami skočanjeni u strahu od smrti), poznati muzičar je bio siguran da ljudi ne teže ka ružnom – pohlepi, separatizmu, zavisti, već da su orijentisani ka lepom, ka zajedništvu. Put ružnog nam nameću oni koji su njime krenuli, baš kao što i alkoholičar svoje sagovornike stalno nutka pićem. Put lepog stoji širok i stalno otvoren pred nama, samo ne treba okretati glavu od njega.

 

 

 

Put lepog. Ono, o čemu i Arijana Hafington govori, kad kaže: čudesnost. Ili, kako je to definisao Džordž Bernard Šo: Čudo je događaj koji stvara sudbinu. To je svrha i priroda čuda. Prevara obmanjuje. Događaj koji stvara sudbinu ne obmanjuje – dakle, nije prevara, već je čudo.

 

Moj zadatak je bio, ugledati to čudo u svetu moje sobe, između četiri zida. Prijatelji  su pokušavali da me „izvedu u život“, misleći da je to za mene dobro i ja sam povremeno pristajala, da ne bih bila nezahvalna i da ne bi svi digli ruke od mene. Ali, toliko mi je naporno bilo da se spremim, pa da organizujem ko će da mi pomogne da svaladam nekoliko metara od ulaza do kola, da bih svo vreme tokom izlaska jedva čekala samo da se vratim i da legnem u krevet. Dakle, nije dolazilo u obzir da izlazim u potrazi za čudom. Ono je moralo da mi bude dostupno u mojoj sobi.

 

I, bilo je. Zove se Internet.

 

 

Kao i svaki svet, i Internet može biti i dobar i zao, i lep i ružan. Svaka ptica svome jatu leti, kako na nebu, tako i na Internetu. Važno je da se ne pridružite patkama, ako ste labud. A posebno je važno da, ako se već nađete među patkama, ne zaključite kako je to ceo svet i da labudovi uopšte ne postoje, te krenete da se upinjete da postanete – patka. Koristim Internet već toliko dugo, da se više ni ne sećam kako smo se informisali dok ga nije bilo. Naravno da mi je ta praksa pomagala da se brže i efikasnije krećem u svom novom traganju, ali ne i da okrenem oči u pravcu čuda. „Klik“ je ipak morao da se desi u mojoj glavi. Možda pre u duši. Ili u duhu? U glavi, u duši i u duhu.

 

Od svoje profesorke biologije iz osnovne škole naučila sam da telo, kroz glad za nekom specifičnom hranom, ume da naruči tačno ono što mu je potrebno. Ali, ako u našoj dijeti dominira jedna namirnica, naše čulo ukusa će čeznuti za njom kada je nema; ne zato što nam je potrebna, već zato je to postala naša navika. Isto je i sa hranom za um. Ako naviknete da svoj um, organ za varenje informacija, stalno punite jednim istim sadržajem, nećete moći ni da primetite kad vam duh i duša gladuju. Njihov vapaj će biti suviše tih, pored bučne gladi uma. Sadržaji kojima se punite će biti ograničeni jezikom koji koristite i ne samo vašim osnovnim interesovanjima, već i vašim stavovima. Bićete zarobljeni u svetu istomišljenika. Ako zaključite – a hoćete, jer nešto drugo nećete imati priliku da vidite – kako je taj svet u kome ste jedini, kako su pravila koja važe u vašem životu univerzalna, zatvorićete prolaz ka putu beskrajnih različitosti i mogućnosti, ka čudu.

 

 

Razmišljajući tako, počela sam da pretražujem po internetu na nov način. Počela sam da ukucavam termine koji su upravo suprotni od onoga što me interesuje. Npr. „turbo folk“, „zdravo meso“, „rijaliti“, ali i mnogo ozbiljnije stvari, koje se tiču mojih suštinskih životnih opredeljenja. Dobila sam gomilu za mene beskorisnih linkova, tekstova koje nisam čitala i snimaka koje nisam slušala, ali kad sam zatim počela da smišljam termine koji bi bili suprotni od neželjenih, iz mene su isplivala interesovanja koja sam pre nesvesno preskakala, kao nešto što se podrazumeva, a zapravo je bilo gurnuto u zapećak. Nisam znala koji će biti efekti te jednsostavne tehnike. Bilo mi je logično da je probam i probala sam.

 

Kada nešto nećemo, ne razmišljamo o tome, podrazumeva se da to spontano nećemo birati. Ali, definisanje onoga što ne želim, izbrusilo je, izoštrilo moje sagledavanje onoga što želim! Preda mnom se odjednom otvorio novi, čudesno lep svet kome sam mogla i želela da pripadam. Nove literature je bilo tako puno, da sam morala da počnem da je klasifikujem i da pravim raspored čitanja.

 

Verovatno bih završila u potpunom haosu, da mi nisu pomogle prakse koje Robin Šarma predstavlja u svojoj knjizi Kaluđer koji  je prodao svoj „ferari“. Jedna od njih je isplanirati svoj dan pre 6 ujutru. Ja, zarobljena u svojoj sobi, najednom sam imala tako puno posla, da sam morala da planiram dan! I to, posla koji je imao smisla, jer me je 1) vodio ka većem integritetu i 2) na dobrobit je drugima, jer ću sve što vredi preneti u feljtonu.

 

Tako tragajući sve efikasnije kako sam širila svoja znanja, došla sam do seminara i foruma na internetu koji okupljaju ljude sličnog pogleda na svet, kao što je moj. Do juče zarobljena, sada sam se kretala po celom svetu, dalje i brže nego što bilo koje noge omogućuju.

 

Za one koji internet koriste uglavnom za učešće na društvenim mrežama ili za poštu, ovde ipak moram jasno da istaknem jedno upozorenje: Internet ne služi za učenje! To je veliki sajam, na kome se možete fenomnalno informisati. Na Internet se postavljaju obaveštenja, prikazi, pojedini radovi. Zahvaljujući Internetu, otkrivate svoja interesovanja, upoznajete se s ponudom, nabavljate. Ako o nečemu želite da steknete sliku, Internet će vam je dati. Ipak, kada imate problem, slika o alatima za rešenje tog problema vam neće pomoći. Potrebno je da kupite alate i da naučite da ih upotrebite.

 

 

Nije prošlo mnogo, na Internetu sam pronašla svoja omiljena mesta za izlazak. I, kao što to obično biva, otkrila da sam celo ovo putovanje okolo-naokolo mogla da skratim, da sam odmah poslušala svoju intuiciju. Naravno da nisam, nikad je ne slušamo. Kako kaže na „fejsbuku“ jedna simpatična objava:

 

Jesam li ti ja to lepo rekla?
                                               Tvoja intuicija

 

Dakle, u mnogim seminarima koje sam slušala, čak i onim koji nikakve veze s medicinom nisu imali, već su bili iz npr. oblasti filozofije, ili ekologije, pa čak i fizike, pominjala su se otkrića na kojima je dr Teri Vals sa Univerziteta u Ajovi zasnovala svoju metodu lečenja hranom, kojom održava u odličnoj kondiciji i sebe i svoje pacijente. Iako sam još odavno čula za nju i njen protokol, umesto da se upoznam s njim, odmah sam napravila nešto što sam mislila da je „moja varijanta“.

 

Beskrajna je ljudska arogancija, zaista, a što je čovek inteligentniji to je, rekla bih i gluplji za život. Ima to i veze sa cicijašlukom – ne štedimo na novoj haljini za tuđu svadbu, a štedimo na sopstvenom lečenju!

 

Naravno da je „moja varijanta“ bila čista budalaština nastala u neznanju, u kojoj sam prenebregla osnovne principe Teri Vals.

 

U idućem nastavku: Ono si što jedeš, a jedeš ono što si

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE