Milica Cincar- Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (19)

Milica Cincar- Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (19)

Fotografije; Marija Ćalić, Pixabay

 

Misli postaju dela

 

 

Jezik – govor – je sosobnost opštenja sa drugima.

 

Homo sapiens je svoja iskustva mogao da prenese drugima. Tako je mogao da uči ne samo iz sopstvenih, već i iz tuđih iskustava. Ono što bi jedan spoznao, uvećavalo je znanje cele zajednice. Eto, to je vrstu homo sapiens razllikovalo od svih ostalih čovekolikih vrsta i omogućilo pojavu čovečanstva.



I ko zna kako bi se taj razvoj munjevito odvijao, da u svemu nema neki problem, pa tako i u komunikaciji rečima. Starozavetna legenda kaže da se nekadašnji jedan jezik svih ljudi razvrstao na različite u vavilonskoj zbrci jezika. Ali, ne razumeju se, u važnim stvarima, ni oni koji govore istim jezikom, jer različiti ljudi jednu istu reč različito poimaju. Mnoge reči koristimo često, a njihovo značenje ne znamo ili o njemu ni ne promišljamo. To agencije koje se bave propagandom i marketingom znaju vrlo dobro i praktično zasnivaju svoje delovanje na veštom manipulisanju takvim pojmovima. Ako kažem: „Treba birati dobro, a ne zlo“, svi će se složiti sa mnom, samo što će pod pojmovima „dobro“ i „zlo“ podrazumevati sasvim različite stvari.

 

Analiza propagandne manipulacije, međutim, nije bila moj zadatak, već je trebalo da iz ovih razmišljanja izvučem praktična uputstva. I izvukla sam ih, i to dva:

 

 

 

  • napred se ide u komunikaciji s drugima – vrteći se u razgovoru sa samom sobom ostajem u centrifugi iz koje se sigurno neću izvući tako što ću, kao Baron Minhauzen kad se zaglavio u živom blatu, sama sebe povući za kosu;

 

  • da bih mogla drugima da prenesem preciznu komunikaciju, moram vrlo precizno da znam šta tražim. I tako sam počela, sada intenzivno i planski, da se bavim pitanjem koje sam pomenula još na početku ovog feljtona: „Šta za mene – ne za nekog drugog, već ZA MENE – praktično znači to: ne biti bolestan?“

 

Da bih ispunila prvo, morala sam najpre da odgovorim na drugo. Začuđujuće je kako je brzo i jasno stigao odgovor, kad sam na njegovom nalaženju počela da radim planski, služeći se metodom Adrijane Hafington. Ipak, pre nego što nastavim, zbog one zbrke u poimanju reči, moram prvo da objasnim šta znači ta reč, koja se upravo često koristi u manipulativne svrhe i koju sam ovde koristila: meditacija.

 

 

Ljudi pod pojmom „meditacija“ podrazumevaju sve i svašta. Ovo o čemu govorim nije ni magijska ni religijska praksa, već veliko spremanje svoje nutrine i radi se vrlo jednostavno. Duboko udahnete, umirite se i koncentrišete na najugodniji osećaj koji je u vama prisutan – dodir posteljine, milovanje sunca, toplota iz peći ili svežina hladnoće – ma, bilo šta! Sve što letucka po vama samo će krenuti na svoje mesto, dok ne nastupi potpuna tišina. Npr, probudite se ujutru i znate da vas čeka hiljadu poslova i da već kasnite i da, po običaju, nećete uspeti da uradite sve što ste za taj dan planirali. Pa, ako je već tako, šta znači 5 minuta manje ili više? Umesto da ih izgubite na brisanje kafe koju ćete prosuti po kuhinji tako na brzinu probuđeni, ostanite u krevetu još pet minuta i pustite da se nemiri utišaju u toplini posteljine, možda mirisu voljene osobe koja spava pored vas, ili brzim otkucajima srca vašeg vernog kućnog ljubimca. Naravno, ne gubeći svest o tome da treba da ustanete, jer nije cilj da ponovo zaspite! Samo da za tih 5 minuta mira osetite kako u životu – vašem životu – lepo postoji. Zahvalnost, o kojoj nju ejdž toliko priča, dolazi sama, izvire spontano. To je kao da ste se istuširali i očešljali iznutra. Samo 5 minuta tihog radovanja životu. Posle toga razmišljajte, ako treba, i ceo dan o problemima! Nećete prosuti kafu i mogu da se kladim da ćete sve zacrtane zadatke obaviti brže i lakše, jer će vam misli biti uredne. Možda, za promenu, čak uspete i da uradite sve što ste za taj dan planirali.

 

Blago vernicima koji poznaju tihovanje. Oni znaju ne samo koliko je ovo što opisujem moćno, već i koliko je neznatno u poređenju sa tihovanjem u osnažujućem okrilju vere. Ali, kao što sam već ranije napomenula, ja nisam ni sveštenik ni duhovni učitelj, pa da pišem o verskim praksama.

 

Iako sam i ranije nastojala da što  redovnije praktikujem takvo veliko spremanje svoje nutrine, poruka Arijane Hafington mi je, kao čaša energetskog pića, dala uverenje i spremnost da budem ozbiljnija, prilježnija, redovnija. Nisam bila ni svesna toga da sam izgubila veru u snagu lepog, a bez nje više nisam umela da živim. To nisam bila ja. Ja sam čučala maskirana, skrivena negde iza lika neke osobe koja je komunicirala sa spoljnim svetom, postojala, činila stvari… Ali, to nisam bila ja. Ja sam čučala daleko, u mraku i bila sama. A onda, najednom, kada sam pročitala Arijanine reči – shvatila sam da nisam bila sama, već slabovida! Pa, naravno da je osnivačica mog najdražeg magazina doživljavala svet na sličan način, kao i svi ostali koji su njeni čitaoci i saradnici, kao i mnogi drugi koji za Hafington post nisu ni čuli!

 

Arijana mi je dala recept, kako treba izaći iz centrifuge i uspeti u ostvarenju svog zadatka – 4 su stuba uspeha: blagostanje, mudrost, čudesnost i davanje. U mom slučaju, blagostanje, tj materijalni dobitak, znači dobitak ne novca, već telesne spremnosti.

 

 

Arijanin recept za uspeh, tj. njena definicija ostvarenosti, istovremeno mi je dala i odgovor na pitanje šta to ZA MENE znači, ne biti bolestan. Čovek je ono što jeste, dok ostvaruje svoju životnu misiju. Razni ljudi imaju razne životne misije. Nečija je da ugradi svoju mudrost u srca svoje dece, iz kojih će se kasnije preseliti u srca njihove dece ili nekih drugih ljudi, sve dok ne stigne do onog koji će otkriti lek za neizlečivu bolest. Nečja životna misija je, da otkrije lek za neizlečivu bolest. Sve je povezano, a uloge su podeljene; nijedna nije sporedna, nijedna nije glavna.

 

Čovekov život podeljen je u 4 faze: I – igranje, oponašanje, učenje; II – samospoznaja, porodična, materijalna i iskustvena samorealizacija; III – posvećenje, kontemplacija i čovekoljublje (dobrotvorni rad); IV – povlačenje, mudrost i oslobođenje od vezanosti.

 

Postalo mi je jasno – u III fazu svog života, ušla sam paralisana. Moje telo je želelo da ostane u II fazi; sva energija potrebna za taj deo mog života bila je potrošena, a ono nije umelo da se prešaltuje na funkcionisanje u III fazi. Shvatila sam da je u meni postojala samo jedna stvar, koja se u ovim životnim fazama menja, ali ostaje, a to je moja sposobnost da lako drugima prenosim svoja iskustva i saznanja. Imala sam je još kao sasvim malo dete, izabrala sam je za svoj poziv, ali sada, prvi put, osetila sam da ta moja sposobnost može drugima da čini dobro. I tako sam odlučila: postaviću svoj oporavak na Arijanina 4 stuba uspeha, a o svemu što sam mislila i proživljavala, pisaću feljton za sve one koji, kao što sam i ja do skora, čuče u nekom mraku, skriveni iza lika koji umesto njihove istine, pred lice sveta iznosi… Konvenciju.

 

Tako odlučna, počela sam sa oporavkom zasnovanim na Arijanina četiri stuba uspeha. Desetak dana nakon toga, pošto su izvesni pomaci već bili vidljivi, napisala sam prvi nastavak ovog feljtona.

 

U sledećem nastavku: Čudesnost i dobar i loš Internet

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE