Milica Cincar – Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (17)

Milica Cincar – Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (17)

Intuitivna medicina – tabele dobra i zla II deo

 

Foto: Marija Ćalić, Pixabay

 

Ako ne možeš da ga pobediš, pridruži mu se; a onda ga pobedi.

Piter Dijamandis

 

Zapravo jedini način za rešavanje bilo kog životnog problema, jeste prihvatiti život s tim problemom, te u takvim uslovima naći poziciju u kojoj si ti i dalje ti; pa, kad staneš na svoje noge, eliminiši ili smanji koliko je moguće taj neželjeni uticaj. Ne možeš se osloboditi pritiska, ropstva, ako se oslobađaš obučen u lik koji nije tvoj; ostaćeš rob tog lika. Podjednako zarobljen, kao što si bio i pre, samo ćeš promeniti tamnicu.




Ovo mi je sinulo dok sam sastavljala svoje tabele dobra i zla. Kolona medicinskih intervencija koje su mi donele neki konkretan boljitak (nikad veliki, ali primetan) bila je mala, a uz to je svaka od tih stavki imala i neku svoju lošu stranu. Da li mi koristi ili šteti, procenjivala sam najobičnijom kalkulacijom: na jednu stranu korist, na drugu šteta, pa šta prevagne. Takav pristup ne može biti velikog dometa. Da se poslužim opet rečima Pitera Dijamandisa: velika dela ne nastaju iz kalkulacije, već iz emocije, a ja sam želela da napravim veliko delo – da povratim svoj život. Zato sam odmah prešla na sastavljanje još jedne kolone dobra – spiska svega što je u meni izazvalo osećaj da sam voljena i zahvalnost, zbog toga. Te dve emocije, ljubavi i zavalnosti, nisu mi dale da se raznesem u centrifugi lekova-strahova-mišlenja-ispitivanja-strahova-čekaonica-strahova… U drugoj koloni dobra našla su se imena mojih prijatelja, porodice i ponekog učitelja.

 

 

Takođe mi je tada postalo sasvim jasno zašto ne gledam televiziju i ne čitam novine. Veoma sam dobro informisana, ali o stvarima koje spadaju u domen mojih interesovanja, a saznajem ih preko interneta. Crna hronika, izveštaji iz rijalitija i još mnogo toga ne prolaze kroz moje filtere i ne dopiru do mene. Postupala sam tako intuitivno, sigurna da sam u pravu, ali nisam znala da objasnim koje tačno zlo izbegavam. Uvid o spasonosnom dejstvu ljubavi i zahvalnosti, u kombinaciji sa čitalačkim tragalaštvom, doveo me je do literature koja objašnjava principe medijskog uticanja.

 

Centar naših emocija zove se amigdala – to su dve žlezde u blizini slepoočnica, koje prepoznaju i pamte opasne situacije, izazivajući strah, koji opet dovodi organizam  u stanje pripravnosti. Tako preživljavamo i učimo na iskustvu. Televizijja i štampa su pune vesti koje su dizajnirane da zgroze i zaplaše, kako bi privukle pažnju – od vremenske prognoze (očekuje nas snažan vetar s pljuskovima – O ne, a prozor u dečjoj sobi propušta!), preko reklama (Oh, imam bele pantalone, a dobila sam! Šta da radim, običan uložak nije dovoljan? – Kao meni onda, u gimnaziji, to nikad neću zaboraviti… Kad mi je termin?), pa do političkih vesti koje nije zabavno parafrazirati ni u šali. A tek naslovi u štampi, zastrašujućim velikim, crnim, masnim slovima…

 

Gledali aktivno ili puštali da vam televizor zvrnda u pozadini dok npr. peglate, amigdala radi svoj posao i uključuje prekidač za izazivanje straha – za stavljanje organizma u stanje pripravnosti, u kome se proizvodnja pozitivnih emocija kao što su ljubav i zahvalnost, ukida. Gde onda naći snagu i put za veliko delo?

 

 

SuperS. me je vodala po banji kao neku zbunjenu školarku. Ona ne nosi plašt, ali ima supermoć, koja se zove upornost i ne nalazi se u kikirikiju, kao kod SuperŠilje već, rekla bih, u njenom srcu. SuperS. se već poslužila svojom moći da stane na štikle posle zamene oba kuka, pa je tako remontovana svetlela preda mnom, podsećajući me da ne zaboravim još jedan citat Pitera Dijamandisa, koji mi se često vrti po glavi: U novom vremenu koje je već nastupilo, ništa nije nemoguće; samo je malo teže. Ja nisam znala kakav je to osećaj, biti na njenom pobedničkom mestu, ali ona je dobro znala kako je to, biti na mom mestu. Sećanje na zvuk njenih koraka u banji rađalo je duboki mir u meni i ja sam njenim imenom započela svoju drugu kolonu dobra.

 

 

Drugi likovi su nicali bez reda, unosila sam njihova imena kako stignem: S, koja me je sa drugog kraja moje nekadašnje zemlje vukla da se ne pomirim sa nemoći; M. koja me je stalno podsećala da ne preskačem obroke, pa svi D. i B. i R. i N. I T. … Na posebnom mestu je bila moja prijateljica G., koja me je jednom u pola noći spasla nesnosnih bolova. Ne samo da je ova kolona bila mnogo duža, več sam svaku brigu, svaki prijateljski zagrljaj pamtila i bez greške znala koliko mi je snage doneo. Prijateljska ljubav nije kao farmaceutski lekovi, pa da ima nusefekte i kontraindikacije; moji prijatelji su mi davali snagu svojom brigom i ljubavlju, a svaki put kad bih zbog toga osetila zahvalnost, izlila bi se na mene nova energija, kao topal kiseonik, i moji koraci bi postajali malo sigurniji nego što su bili.

 

 

Dve kolone, koje su se preda mnom ukazale na papiru, i mene su iznenadile. Prva kolona medicinskih pomoći u meni je izazivala osećaj teskobe. Premala, čak i da je bila besplatna, a nije; debele pare je koštala. Druga kolona, međutim, ispunjavala me je radošću. Činilo mi se da sija. Prva kolona je govorila o nemoći ljudske pameti. Druga je govorila o veličanstvenosti ljudskosti.

 

U treću kolonu je trebalo da upišem sve što mi je naškodilo. Nije bilo potrebe za tim. Nepogrešivo sam pamtila svaku stvar koja mi je izazvala pogoršanje i kakve je ono vrste bilo. Bez i najmanje bojazni da ću ponoviti neku od grešaka, kao rezime dve kolone, stavila sam na papir postupke, preparate i stanja koja su mi donela dobro. Spisak je izgledao ovako:

 

– Boravak na čistom vazduhu;

– boravak u šumi;

– plivanje u slanoj vodi;

– posmatranje izlazećeg sunca;

– kreativni i inteligentni razgovori;

– joga i vežbe disanja;

– jutarnja kontemplacija;

– hladan tuš ujutru i topal pred spavanje;

– masaža uljima kokosa i cimeta;

– sticanje novih znanja i veština;

– vitamin B12 i ostali suplementi;

– magnezijum;

– zeleni sokovi;

– REDOVNOST U SVEMU – REDOVNOST, REDOVNOST, REDOVNOST!

 

 

I još nešto što je na prvom mestu, ali o tome neću pisati. Sve je uzalud bez jasnog ljubavnog jedinstva sa svojim Tvorcem. Ja nisam ni sveštenik, ni duhovni učitelj, ni prirodnjak, i nije moje da Tvorca reklamiram, već da budem deo Tvorevine; u harmoniji s njom, a ne njena anomalija.

 

Sećate li se one priče o Sv. Savi, kada naiđe na pustinjaka koji se moli Bogu tako što po vasceli dan stoji na jednoj nozi? Kaže njemu Sv. Sava da greši, pa ga pouči kako treba i vrati se na svoj brod. Ali, tek što je lađa odmakla, kad mornari počnu da viču:

 

Trči čovek, trči po vodi!

 

Okrene se Sv. Sava, te ugleda onog pustinjaka, kako viče:

 

Stani, Boga ti, kako beše ona molitva, zaboravih je?

 

Pogleda ga Sv. Sava, čovek već stigao do lađe – stoji na vodi kao na staklu, pa mu odgovori:

 

Nastavi ti da se moliš kao i dosad što si se molio i zaboravi sve što sam pričao, dobra je ta tvoja molitva!

 

I tako, sada već sa nečim konkretnim u rukama, sa mojim kolonama dobra na papiru i kolonom zla u sećanjima, mogla sam konačno da započnem gradnju puta za izlazak iz centrifuge.

 

 U sledećem nastavku: Od uma do dela

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE