Milica Cincar – Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (16)

Milica Cincar – Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (16)

Intuitivna medicina – tabele dobra i zla

 

Foto: Marija Ćalić, Pixabay

 

Verba volant, scripta manent – reči lete, napisano ostaje

 

Čovek može da laže i sebe i druge, i  to često bez griže savesti, jer nije bilo ni zle namere. Laž mu (u razgovoru sa samim sobom ili s drugima) dođe više kao dekoracija. Neretko čak u često ponavljanu laž poveruje i njen tvorac, pa se oseti i mudrim i iskusnim kad mu se njegova izmišljotina vrati iz tuđih usta, pošto se pre toga prošetala među mnogim poznatim mu a možda i nepoznatim  ljudima.




Pisana reč, međutim, nije tako lepršava. Krhko telo od slova daje joj čudnu moć – nepogrešivo pokazuje svom tvorcu je li istinita ili ne. Ako nije, čovek oseča da se loše izrazio, petlja, menja. Ako jeste, reč stoji stameno pred očima svog tvorca kao da je od kamena, neizmenjiva i čvrsta. Naravno da je moguće napisati tekst pun laži, ali namerno. Nikad slučajno. I nije moguće pismeno lagati samog sebe.

 

 

Zato postoji jedna jednostavna tehnika da probleme koi nas zadese rešimo najuspešnije moguće – da napišemo, crno na belo, šta nas muči, zašto, šta nam pomaže a šta odmaže, kojim postupkom ćemo to rešavati i zašto, a kojim nećemo i zašto… Nije to jednokratan posao. Kad sam bila dete, ta tehnika se zvala pisanje dnevnika. Moj je stajao u fioci natkazne pored kreveta i bio je ispunjen namernim švrakopisom za koji sam verovala da je teško čitljiv očima koje nisu moje. Danas se kaže „pristupiti svom životu kao projektu“. Meni se ovaj drugi naziv nimalo ne dopada. Ne znam zašto sam godinama živela tako nesvesno, da više ne vodim dnevnik. Za novi sam izabrala notes od braon kože sa pozlaćenim ivicama strana i više nisam morala da se trudim da pišem nečitko – sad drukčije nisam ni mogla.

 

Iako je trebalo prvo da napišem nešto o svom problemu, milije mi je bilo da učinim nešto drugo: da prvo zapišem ko, kako i koliko mi je sve pomogao. Iskreno, više nisam ni znala koji je moj osnovni problem u upetljanom klupku manjih i većih tegoba. „Ono što me je najviše obradovalo, mora biti nešto što je umanjilo moju najveću patnju“, pomislila sam. Krenuo je niz sećanja, slika, kao omnibus dragih lica.

 

Pre svega, moji lekari. Imala sam tri neurologa i svaki od njih je bio bolji od prethodnog i popravio stanje u kome sam mu se obratila. Neko drugi verovatno ne bi ni menjao lekare, već mirno živeo ograničenog kretanja i pijući lekove do kraja života, ali bez bolova i neizvesnosti. Njegovo opšte zdravlje bi od tih silnih lekova postajalo sve gore no, to je normalno, zar ne? U skladu s krštenicom? Ako neko tako hoće, OK – to je njegov izbor. Moj nije. Meni je draže „dža ili bu“. Od medicine dobijam ono što ume da mi da, bolje išta nego ništa; ali, ja hoću više od toga,  napisala sam u svoj dnevnik. – Hej, možda moj problem nije bolest, već neprihvatanje propadljivosti? – pomislila sam odjednom.

 

 

I tada, u tom trenutku, kad sam shvatila da sebe vidim kao večno mladu, neuništivu  dvadesetogosišnjakinju, shvatila sam da nije najveći problem moj fizički hendikep, već to što ono što je spolja nije isto kao ono  što je unutra. Rekoh, dvadesetogodišnjakinju? Ne, grešim; pre će biti kao šesnaestogodišnjakinju.

 

Prvi hermetički princip: kako gore, tako dole; kako spolja, tako i unutra. Koliko sam samo o tome u životu pametovala, što pismeno, što usmeno! Hajd sad da te vidim, pomislila sam i to prilično gorko, s reči na dela, hm? Ma, može čovek da uči koliko hoće, da čita pametne knjige i oštri um u britkim diskusijama, ali ništa to ne vredi, kad se o njegovoj koži radi. Vredi samo jedno – vera u ispunjenje svoje životne misije koju sam već pominjala ali tada, u trenutku o kome pišem, još sam bila daleko od te spoznaje. Do nje sam stigla zahvaljujući dvema mojim vršnjakinjama, čija sam imena ubrzo stavila na spisak svojih pomagača.

 

 

T. je psihoterapeut. Fenomenalna je stvar psihoterapija, samo su vam potrebne dve stvari: dobar terapeut i dovoljno novca. T je dobra. Pronicljiva, a empatična.

 

I. je teta-iscelitelj. Jaka i hrabra.

 

Ne smem sebi da laskam da sam se na putovanja na koja su me ove dve žene povele, svaka nezavisno od one druge, otisnula zato što sam prepoznala svoje osobine u njima. Pre bih rekla da sam u njima prepoznala osobine koje visoko vrednujem i sama želim da imam. Bilo me je sramota da ne dam sve od sebe u radu s njima, jer su one davale sve od sebe.

 

T. je iz Beograda, a I. Iz Rijeke. O, kako volim internet, kako sam srećna zbog svih novih aplikacija koje čak i čoveku u invalidskim kolicima omogućuje da za jedan dan obiđe ceo svet, a kamoli malo rastojanje od Dorćola do Jadranskog mora! Taj most, Beograd-Rijeka, bio je deo moje mladosti. Deo mene. Ista muzika i koncerti u oba grada, isti stripovi, ista razmišljanja…

 

Kada sam imala 16 godina, slala sam poštom pisma svojim drugaricama u Rijeci. Sada sam slala poruke preko whatsapp-a. A kroz poruke i razgovore u oba grada, nastavila na temu započetu pre 40 godina – Koja je moja životna misija i kako da je ispunjavam? Iz seanse u seansu, iz razgovora u razgovor, odgovor je postajao sve kraćći, sažetiji i jasniji. Moje noge nisu funkcionisale ništa bolje, ali su se preda mnom otvorili putevi za koje nisu potrebne ni noge ni točkovi i na kojima sam ja – ja, čak i sa sedom kosom.

 

 

U idućem nastavku: Intuitivna medicina – tabele dobra i zla II deo

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE