Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (15)

Milica Cincar-Popović: Moj slalom od bolesti do zdravlja (15)

Nekonvencionalna medicina za konvencionalne pare

 

Foto: Marija Ćalić, Pixabay

 

Ne dozvoli okolnostima da upravljaju tobom; ti stvaraš okolnosti.

Džeki Čen

 

Um se seća samo pojedinih stvari. Telo se seća svega.

Sadguru

 

 Osnovni recept za samorealizaciju je da budeš srećan sa sobom sad, u sadašnjem trenutku, istovremeno održavajući svoj san o budućnosti. Kada se osećaš tako celovito da ti postane svejedno hoće li se “ono” desiti, tada zadivljujuće stvari počinju da se realizuju pred tvojim očima.

Džo Dispenca, Vi ste placebo

 

Nikad ne treba čekati da nam nauka da dozvolu kako bismo učinili nešto neuobičajeno; ako tako postupamo, pretvaramo nauku u novu religiju.

Džo Dispenca, Prekinuti naviku da budem ja

 

Ovo su citati koji su me, baš kao I njihovi autori ličnim primerom, svojim životima, vodili nakon što sam ostala bez svoje  nekadašnje životne pozicije. Družila sam se I družim se s njima redovno, kroz literaturu I online seminare o kojima ću tek pisati.

 

Naše najbliže okruženje, međutim, a pototovu ako gledate televiziju, vrvi od sasvim drukčijih parola – od arogantnih izjava kojima vam ljudi koji o vašem problemu znaju još manje nego vi, usađuju ideju kako ste vi sami tvorac svoje bolesti, ali njihovo visočanstvo će se u svom milostivom altruizmu spustiti u vaš kal i povesti vas putem izlečenja (za izvesnu sumu novca, naravno, no nemojte biti cicija – šta su pare u poređenju sa zdravljem).

 

 

  • Ne postoje neizlečive bolesti; postoje samo neizlečivi ljudi koji ne žele da menjaju svoje loše navike – kaže mi mladić građe anoreksičnog pileta rečenicu koja je u suštini tačna ali on, sudeći po upalim obrazima I prerano stečenim borama, pre može da bude maneken za te loše životne navike, nego protagonista svog “vjeruju”.

 

  • Sve bolesti dolaze iz glave – često ćete čuti od ljudi koji, ako je ova izjava tačna, moraju biti zdravi kao dren, jer im je to „skladište za bolesti“ zadivljujuće prazno.

 

  • Moraš biti pozitivan – Najdraža je izjava vlasnika porcelanskih osmeha koji iza veštačke, blještave beline svojih krunica (napravljenih po povoljnoj ceni) kriju nemanje ikakve komunikacije sa samim sobom.

 

Dugačak je spisak ovakvih floskula, jer univerzalnom iscelitelju omogućuju jedan vrlo praktičan pristup: da naplati sve svoje usluge, a skine sa sebe svu odgovornost. On vas spašava od vas samih, ali budući da čak ni on nije svemoguć, ako ste suviše okoreli, možda i umrete – sopstvenom krivicom, naravno. Ako disciplinovano slušate, a ipak vam nije bolje, ili vam je čak i gore – e, onda su vas zaposeli demoni. Za šta ste opet sami krivi, jer niste jaki u veri i opet: ako umrete, to je isključivo vašom krivicom. Jedino mi nije jasno zašto onda i univerzalni isceliteljji umiru, a bogami se i razboljevaju?

 

 

Naravno da nije sve tako crno i da ima ne samo lekara, već i iscelitelja koji su za svaku preporuku. Problem je što su raznih čudotvoraca, svemogućih lekova, božanskih suplemenata i bezgrešnih metoda puni mediji a, kao po pravilu, upravo su ti koji se najviše reklamiraju i najveće šarene laže. Drugi problem je upotreba pojma „alternativna medicina“ u srpskom jeziku. Pre svega, u tu kategoriju stavljamo i moderne grane oficijelne zapadne medicine – funkcionalnu i kvantnu, i tradicionalne medicine kao što su ajurvedska i kineska, i narodne metode, energetske terapije, magijske obrede… Ne samo da su to i suštinski i formalno različiti pristupi, već atribut „alternativna“ omogućuje nedovoljno obučenim ljudima da se šepure kao praktikanti metode koju poznaju vrlo malo, a čovekovu fiziologiju – nimalo.

 

Kad oficijelna medicina ne može da vam pomogne, bilo bi nenormalno ne potražiti pomoć na još nekoj strani. Ja sam probala svašta i jedini razlog što nemam još više gorčine za alternativu je taj što mi je i od oficijelne medicine i od alternative podjednako – pozlilo. Ne mogu precizno da procenim u kolikom je procentu moj sadašnji hendikep suma loših reakcija na terapije, ali neke sam jedva preživela, a posle svakog pogoršanja nikad nisam uspela da se vratim na prethodno stanje.

 

Ima još jedan problem, zbog kojeg je teško unapred proceniti odgovara li vam neka alternativna metoda. Ljudi koji je praktikuju najčešće nisu loši, već baš naprotiv, dobri ljudi koji zaista žele da pomognu. Neko njima blizak, neretko i oni sami, bio je bolestan i izlečio se upravo zahvaljujući toj metodi u koju on sada fanatično veruje. On nema dovoljno (često nema nimalo) medicinskog znanja i nije sposoban da metodu prilagodi pacijentu. Ako imate sreće da naletite na alternativca koji je bolovao identično kao i vi – prepustite mu se slobodno. Kako je izlečio sebe, izlečiće i vas. Ali, ako se makar jedna sitnica razlikuje, on neće preispitivati svoju metodu i neće umeti da reaguje. Možda vi niste čovek nego reptil, ili su vas zaposeli demoni, ili otplaćujete težak karmički dug… Svašta je moguće, ali ne i da njegova metoda negde greši. Zato mu i nije problem da vam naplati svoj rad, bez obzira na ishod. U karmičkom smislu, sve je to za vas dobro; on je, praktično, svetac koji vam obezbeđuje bolju karmu u idućem životu!

 

 

Nakon što sam spoznaju ovde iznetog zamalo platila životom, sva sreća da me je planina pozvala, da mi razbistri misli! Bez novih ideja i već ispražnjenih džepova, posmatrajući savršen, umirujući ritam Sunca koje je svako jutro iznad istog vrha izlazilo, dok sam se u atletskom kampu polako vraćala na svoju životnu poziciju i ponovo postajala ona koja jesam, shvatila sam i da svom telesnom hendikepu i budućem životu moram da pristupim kao i svakom drugom problemu – kao projektu, čiji sam direktor. Ta spoznaja mi je došla jedno veče, dok sam padala u san. Prvi zraci sutrašnjeg izlazećeg sunca, rasvetlili su mi čitav niz dešavanja u mom dotadašnjem životu; shvatila da nisam stekla nov uvid, već da sam se konačno vratila svom pravom karakteru i jednoj davnoj odluci.

 

Da li znate koja je osoba najviše uticala na formiranje vaše životne filozofije? Iako od porodice stičemo vaspitanje, navike, etičke i estetske norme, fenjer koji će nam osvetljavati životni put često upali neko ko nam čak nije ni preterano blizak. Za mene je to učinila moja profesorka biologije iz osnovne škole. Obožavala sam je. Činilo mi se da je ona mesija viših sfera; nijedan čas ne bi prošao, a da nam ne otkrije neku malu a suštinsku životnu istinu, koju bi proplela kroz lekciju biologije. Učila nas je da slušamo svoj organizam. Da naučimo da čujemo njegove potrebe; da nas ne zagluši cviljenje navika, glasno arlaukanje strasti prema šećeru, da ne brkamo potrebu za odmorom i lenjost, a pre svega nas je učila da su potrebe tela istog značaja kao i potrebe duše i potrebe duha, jer organizam čine sve troje zajedno.

 

 

Razbolela sam se kad sam, kako to zovem, počela da živim „pospoljašnjeno“ – kad su spoljašnji zadaci nadglasali poruke koje mi je slao moj organizam. Ne kajem se zbog toga jer bih, da nisam odgovorila na zadatke koji su mi se postavili, odstupila od sebe. Sada je, međutim, bilo krajnje vreme da nastavim gde sam stala i da odgovaram na molbe svog organizma, a ne na teorije drugih ljudi o tome šta je meni potrebno. Počela sam tako što sam napravila spisak svega što mi je do tada činilo dobro.




U sledećem nastavku: Intuitivna medicina – tabele dobra i zla

Knjige Milice Cincar-Popović možete naručiti OVDE