Divna Vuksanović: Zašto su rijaliti kao o savremeni konc-logori

Divna Vuksanović: Zašto su rijaliti kao o savremeni konc-logori

Piše: Spasa Vidljinović

 

Profesorka dr Divna Vuksanović je pored rada na Fakultetu dramskih umetnosti i predsednica Estetičkog društva Srbije i saradnica i urednica mnogih uglednih časopisa: Gradina, Polja, In medias res… Piše poeziju, prozu, dramu, ali i naučne studije u oblasti filozofije, od kojih su možda najpoznatije monografije Filozofija medija 1 i 2.

 

Prošle, 2016. godine za reč godine u izboru Oksfordskog rečnika izabrana je post-istina, u obrazloženju se navodi da je razlog jačanje društvenih mreža kao izvora informacija i sve veće nepoverenje prema činjenicama koje iznosi establišment. Kako u tom svetlu novonastalih medijskih i širih društvenih promena gledate na ovo?

 

Termin post-istina je u nekritičkoj upotrebi od početka svog medijskog promovisanja, a njegova (zlo)upotreba koincidira s održanim predsedničkim izborima u SAD, i pripisuje se uticaju alternativnih i novih medija na pobedu g. Trampa na ovim izborima. Lansirali su je političari i novinari, bez prethodnog problemskog preispitivanja, a u duhu „vrednosti“ postmoderne kulture. Zapravo, u istoriji delovanja mainstream medija, poput CNN-a, na primer, slučaj trijumfa nad njima onih medija koji ne pripadaju „prvoj kategoriji“ mas-medijske mašinerije, nije bio poznat.

 

Nakon Trampove pobede na izborima, međutim, kovanica „post-istina“ je inkorporirana u medijski prostor, kako bi se proglasio „kraj (medijske) istine“, odnosno pobeda saznajnog relativizma u oblasti savremenog komuniciranja. Uvođenje ovog pojma u medijski opticaj smatram nedovoljno kritički promišljenim, te novom fazom vođenja informatičkih ratova, koji se više ne vrte oko stvari „istine“, već (klasnih) interesa, profita i moći.

 

Kako je po Vašem mišljenju prelaz u kompjutersku eru tzv. Tjuringovu galaksiju delovao na ljudsko društvo, a kako na čoveka kao pojedinca?

 

Kada je reč o tzv. medijskim revolucijama, vekovima nakon pronalaska štamparije, odnosno Gutenbergove galaksije, a zapravo – tokom Drugog svetskog rata, pronađena je tzv. Tjuringova mašina, računar za dešifrovanje kodiranih poruka. Pojedini teoretičari medija taj događaj tumače kao novu revoluciju u oblasti komunikacija koja utiče kako na transformisanje tehnološki razvijenih društvenih zajednica, tako i na pojedince/ke u njima.

 

Ukoliko je, makluanovski rečeno, medij poruka, onda je ovim pronalaskom bitno promenjen, globalno uzevši, način aktuelnog komuniciranja, a s tim u vezi i života, mišljenja, osećanja, delovanja, o čemu su već napisane mnogobrojne analize i studije.

 

U vezi sa prethodnim pitanjem, u okvirima tzv. digitalnog jezika, desile su se nove promene, pojava društvenih mreža, koje su dobile status društvenih medija. Kako vi gledate na specifičnost uticaja društvenih mreža, generalno i u odnosu na druge medije?

 

Društvene mreže i novi mediji (Internet), iako spadaju u tzv. ekranske kulture, specifični su po tome što su različito strukturisani u odnosu na medije masovnih komunikacija – pre svega se ovde misli na televiziju i radio. Naime, odnos prema auditorijumu, odnosno „publici“ nije više regulisan iz jednog centra prema „masi“, već je reč o naročitom, mrežnom komuniciranju, bez fiksiranog centra komunikacije.

 

Pojednostavljeno rečeno, mrežna komunikacija je decentrirana. Otuda je, makar tehnički gledano, kultura društvenih mreža demokratičnija u odnosu na komuniciranje putem mas-medija (TV, radio, štampa). Takođe, fenomen interaktivnosti je, zahvaljujući Internetu i društvenim mrežama, u porastu u odnosu na mogućnosti koje su u ovom smislu pružali mediji masovnih komunikacija – recimo tzv. interaktivna televizija…

 

Neprilagođenost brzim tehnološkim promenama je tema kojom se bave mnogi autori, među njima i Erih From koji jedan deo knjige Anatomija ljudske destruktivnosti posvećuje obožavanju tehnike. I Vi u svojoj knjizi Filozofija medija spominjete kiborgizaciju čoveka i virtuelizaciju ega. Koji bi bio najpodesniji način adaptiranja na sve ove i tehnološke, a i medijske promene?

 

Moj stav povodom ovog pitanja jeste taj da svet tehnike i tehnologije nije po sebi ni dobar ni loš, niti je progresivan niti regresivan, već je tehnika/tehnologija vrednosno nautralna, i otuda je važno ko je i na kakav način upotrebljava, odnosno zloupotrebljava. Da bi korišćenje tehnike i tehnologije, u ovom slučaju medijske, bilo u funkciji čoveka/žene, a ne obratno, dve su pretpostavke: jedna počiva na saznajnim, a druga na moralnim vrednostima, s tim što su obe ove dimenzije ocenjivanja u međusobnom odnosu.

 

Dakle, zalažem se za tzv. „poznavanje opštila“, odnosno odgovarajuće znanje o medijima, tehnici i tehnologiji, i njihovim dejstvima na čoveka/ženu našeg vremena; a potom i za uticaj ovih refleksija na donošenje odluka, kao i ponašanje u medijskom prostoru. Oba ova aspekta odnosa prema tehnici/tehnologiji i medijima, sadržavala bi disciplina za koju se zalažem – filozofija medija.

 

Kako je po Vašem mišljenju razvoj medija uticao na umetnost? Da li je ovo kraj umetnosti za koju smo znali kako tvrde neki autori ili prostor za stvaranje novih vidova umetnosti?

 

Mediji su u svim epohama bitno uticali na razvoj umetnosti – tehnički, strukturalno, u formalno-sadržinskom smislu reči. Stvaralaštvo, recepcija i teorijsko-kritički diskurs o umetnosti menjali su se, tokom vekova, prateći različite medijske transformacije, kao i obratno.

 

Danas živimo u eri istovremenog egzistiraja i tzv. tradicionalne umetnosti, kao i novih umetničkih vrsta, te prakse, stvaralaštva i recepcije, koji koriste (multi)medijske načine izražavanja. U zavisnosti od interpretativnog stanovišta, znanja, estetskog ukusa i afiniteta, kreće se i razumevanje umetnosti našeg vremena.

 

Ovih dana je aktuelno prikazivanje nastavka tv serije Tvin Piks, koja je napravila prekretnicu u svetu televizije. Kako posmatrate fenomen serija i preuzimanje primate od filma? Naročito ako pogledamo u poslednjih nekoliko godina popularnost serija kao što su Breaking Bad, Igre prestola i sl.

 

Ne smatram da su TV serije konkurencija ni filmu niti drugim medijskim žanrovima i umetnostima. Serija Tvin Piks je, sudeći po mnogo čemu, bila specifična serija, naročito u estetkom pogledu, a dostigla je, takoreći, popularnost sapunica. Pretpostavljam da su serije, generalno uzevši, interesantne gledaocima zbog načina (serijalnog) strukturisanja vremena, pri čemu se vreme serije i životno vreme na čudan i poseban način posreduju i prepliću…

 

Rijalitiji su jedan od zaštitnih znakova televizije današnjice. U Vašem intervjuu u dnevnom listu Politika ste ih sa pravom nazvali savremenim koncentracionim logorima. Šta mislite kako mentalna dresura kojoj su podvrgnuti učesnici rijalitija utiče i na same gledaoce, da li povećava toleranciju na kršenje prava na privatnost u realnostii da li prisustvujemo nestajanju tog prava i koje bi bile pozitivne medijske alternative ovakvim orvelijanskim konceptima?

 

Da bi se izbegli početni nesporazumi, treba naglasiti da su rijalitiji poseban medijski žanr ili format, i da je taj format jedno od glavnih obeležja savremene televizije. Drugo je pitanje kako se taj format i u koje svrhe koristi…

 

Kada sam govorila o rijalitijima kao o savremenim konc-logorima, u kojima se i učesnici i gledaoci podvrgavaju eksperimentima „in vivo“ sa nesagledivim i dalekosežnim posledicama, mislila sam, uopšteno gledano, na ideju panoptikuma (zatvora), u fukoovskom smislu reči (Nadziranje i kažnjavanje), kao i na suspenziju slobode, u doslovnom smislu reči, a koja je karakteristična za veliki broj popularnih TV proizvoda ovog tipa, iz čega se, osnovano, može izvesti generalizovanje. I sada tako mislim…

 

I za kraj ovog intervjua koje biste knjige mogli preporučiti našim čitaocima, jednu iz oblasti filozofije medija ili estetike, a jednu iz savremene književnosti?

 

Paul Virilio, Strategy of Deception Hotel Finbar, grupa autora.

 

Izvor: Kultiviši se