Vlada Arsić: Čitaoci vole misterije, a katastrofa „Niša“ je i danas obavijena mnoštvom tajni

Vlada Arsić: Čitaoci vole misterije, a katastrofa „Niša“ je i danas obavijena mnoštvom tajni

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

 

 

Za manje od tri minuta, u centru Beograda, na ušću Save i Dunava, 9. septembra 1952.  udavilo se više od stotinu ljudi. Bila je to najveća rečna nesreća na Balkanu. Ipak, o tragediji rečnog broda Niš, koji je plovio na relaciji Zemun – Beograd, niko nije odgovarao. Mesto nesreće nikada nije obeleženo, a vest o brodolomu nikada se nije našla na naslovnim stranama dnevnih novina.

 

Šezdeset dve godine kasnije, tajna je, ipak, isplivala.

 

Posle dve godine  prekopavanja po arhivama i razgovorima sa preživelim putnicima, novinar Vlada Arsić je svoju slagalicu tragičnih događaja pretočio u roman Brodolom (Laguna).

 

-Pre desetak godina sam na Zemunskom groblju pronašao nekoliko nadgrobnih spomenika sa gotovo identičnim epitafom. Svi su stradali na nekakvom brodu, istog dana i na istom mestu. Nisam na to obraćao previše pažnje sve dok nisam, godinu ili dve kasnije, na beogradskom Novom groblju naišao na istu sliku, samo znatno veću. Na desetine humki stradalih utopljenika sa broda Niš. Shvatio sam da je reč o nekakvoj velikoj tragediji u srcu Beograda, ali i prilično iznenadio kada sam shvatio da se danas o tome gotovo više ništa i ne zna. Najgore u svemu, brodoloma se nisu sećali ni njegovi savremenici, vremešni sugrađani koji su tada živeli u Beogradu, priča Arsić.

 

Ovo je vaš treći roman inspirisan novinskim vestima. Kako izgleda kada novinar piše roman?

 

– Trudi se da bude koncizan, konkretan i nadasve zanimljiv. Mnogi od nas pamte savet Mome Kapora da ruka čitaoca uvek drži presavijenu desnu stranu novina ili časopisa, te da sa prvim dosadnim pasusom ide dalje. Priču možete savršeno da završite, da ostavite ne znam kakvu i koliko jaku poruku, ali to na kraju niko neće pročitati ako ste ga prethodno udavili preopširnim opisima i monotonim delovima. Trudim se da radnja u mojim pričama vozi od prve do poslednje stranice, da izbegnem sve tastere za čitalačku pauzu i stalno doziram nove, intrigantne činjenice kako bih zadržao pažnju čitaoca. Uostalom, danas više niko nema strpljenja da na 26 strana čita kako more udara u mramorje.

 

Kako su ondašnje novine izveštavale o ovoj katastrofi?

 

– Tragedija je bila ogromna i svakako nije mogla tek tako da se prećuti. Tadašnje dnevne novine, Politika i Borba, svakodnevno su izveštavale o nesreći, reporteri su razgovarali sa preživelima i odgovornima, dati su izveštaji sa masovnih sahrana u Zemunu i Beogradu, ali je cela priča uporno gurana na unutrašnje strane novine. Nikada, nijednog dana, vest se nije našla na naslovnim stranama, možda i zato što se tragedija dogodila istog dana kada je i naša, nepotopiva Jugoslovenska ratna mornarica, kako su je tada nazivali, obeležavala veliki jubilej – desetogodišnjicu osnivanja. Proslavi je prisustvovao i maršal Jugoslavije, Josip Broz Tito, pa je valjda bilo nezgodno da se dve ovakve, naizgled suprostavljene informacije, nađu na istom mestu.

 

 Zašto se o ovoj tragediji do danas skoro ništa nije znalo?

 

– Nemam drugačijeg objašnjenja nego da su tadašnje vlasti ovu nesreću doživele kao vrlo neprijatan incident. Živelo se u vremenu kada se nametala priča o nekakvom idealnom društvu, o sistemu u kojem je vladala blagodet i tek što nije ružičasta budućnost, o zemlji u kojoj se ovakve tragedije ne dešavaju ili, ako već moraju da se dogode, svakako ih je trebalo što pre zaboraviti. Činjenica je da za nesreću niko nije odgovarao, sve je pripisano višoj sili, iako su uočeni brojni propusti i kapetana i vlasnika broda. Osim toga, mesto nesreće nikada nije obeleženo, godišnjice se nikada nisu pominjale, pa je i to doprinelo da se tragedije Niša danas sećaju samo retki preživeli putnici i porodice stradalih.

 

 Koliko ovake priče ostavljaju prostora piscu za književnu nadogradnju, maštu?

 

– Pružaju mnogo prostora, ali morate biti veoma obazrivi. Kada za motiv svoje književne fikcije uzmete neki stvarni događaj, ne smete previše da se zaigrate i čitaoce dovodete u bilo kakvu zabludu, pre svega kada je reč o istorijskim činjenicama, datumima i imenima stvarnih osoba koje pominjete u romanu. Nažalost, sve više je autora koji se zarad neke umetničke slobode ili ko zna kakvih interesa igraju podacima i daju potpuno pogrešno tumačenje. Konkretno, verujem da bi Brodolom na tržištu ostvario višestruko veći tiraž da sam, recimo, napravio teoriju zavere u kojoj bi, na primer, kapetan broda, inače Hrvat, namerno izvršio sabotažu u centru Beograda kako bi naudio Srbima. To ne samo da ne bi bilo tačno, već ne bi bilo ni pošteno. Ni prema tom čoveku i njegovim potomcima, ni prema istoriji, a ne bi bilo dostojno ni mene samog, kao autora knjige.

 

Da li se, zapravo, u novinskim arhivama kriju nepresušne ideje za književne trilere?

 

– Čitaoci vole misterije i većina autora se trudi da razigra maštu i napravi takav zaplet koji bi privukao pažnju publike. Mnogi, međutim, previđaju da najbolje drame ispisuje sam život, te da svuda oko nas, u prošlosti ili sadašnjosti, imamo takve događaje koji su misterije same po sebi. Morate biti radoznali i svet oko sebe posmatrati širom otvorenih očiju, morate zaviriti u prašnjave arhive i uveren sam da ćete pronaći mnoštvo tema koje zaslužuju da se pretoče u roman.

 

Da li su putopisi još jedna vaša strast ili pokušaj da gledaoce barem na trenutak, odvojite od svakodnevnog sivila, ispraznih tema, rijaliti programa?

 

 – Srbiju sam prepešačio u nekoliko navrata i zabeležio na stotine reportaža o ljudima, običajima, legendama i prirodnim fenomenima. I uvek bih se iznenadio koliko, zapravo, malo znam o zemlji u kojoj živim. S druge strane, shvatam da Srbija nije u modi, da je mnogo zanimljivije opisivati i hvaliti se putovanjima po raznim pustinjama i svetskim bestragijama koje ni izbliza nisu toliko zanimljive i lepe. Ali i to je, na neki način, rezultat naše pomodnosti i povodljivosti, ispraznih tema i rijaliti programa koji nam se bezobzirno nameću.

 

Da li je danas nezahvalno biti novinar u Srbiji?

 

– Nezahvalno je barem u onolikoj meri koliko i u mnogim drugim delatnostima. Često se može čuti da smo vremenom postali najamnici koji dobro znaju za koga rade i čije interese štite. Nisam siguran da je u prošlosti bilo drugačije, ali je sama profesija, sigurno, bila odgovornija, poštovanija, a sami tim i nagrađenija. Većina novinara je danas na samom egzistencijalnom dnu, suočena sa brojnim životnim nedaćama, pa nije čudno što su se mnogi otisnuli u druge vode.

 

Kako objašnjavate da se sve više naših kolega okreće književnosti?

 

– Odgovor se dobrim delom krije i u prethodnom pitanju, premda je činjenica i da mnogi književnici pokušavaju da se oprobaju u novinarstvu, pišući kolumne i slično. Ne znam, valjda nam je tuđe dvorište uvek uređenije i lepše, možda upravo time pokušavamo da preživimo. Činjenica je, međutim, da je stanje u obe oblasti, u kulturi uopšte, takvo da se ponekad pitam da li nam je sve to uopšte potrebno. S druge strane, poriv novinara je da ostave dublji trag, da urade nešto što će ih nadživeti, a to svakako nisu novinske stranice koje traju svega dan ili dva.